Слободна шетња по сопственој земљи

Срећемо се други дан у Јарињу. Ту је негде, око педесетак, нема пола зуба, скоро да нема ни косе, нема више ни места за још једно пиво које је намерио да попије, али ..."Ја имам решење за Косово", каже мистериозно пошто је угледао новинарску легитимацију око мог врата. Нисам се преварила да га питам. А ни он, изгледа, није хтео да му неко украде идеју. Њу још љубоморно чува пошто су му све друго узели. Кућу у Ђаковици, посао, живот. Оно што покушава да реконструише у некој бараци у Подгорици, где се са женом, четворо деце и мајком стиска од када је комшија Албанац схватио да може да прошири своје имање без улагања, тешко да се може назвати животом.

Срамота ме је мало што сам се ја нашла да му замерам за пиће. Промашила сам суштину. Баш као и сви они новинари који су у та два дана на та два километра пута између Руднице и Јариња, између "нашег" и Унмиковог царинског пункта, где се скупио сав чемер овога народа, имали више стрпљења и времена за оне који су хтели да се пожале што још нису добили ланч пакет, него за оне који су гладни само тога да се присећају спаљене куће, побијене фамилије, изгубљених година и земље.

"А како вам је име", питам оног "мог" педесетогодишњака са решењем за Косово.

"Шта је то битно", пита он мене.

И није, јер нисам ја ту да испитујем, нити он да одговара. Не би мењало на ствари ни да поименце побројим свих петнаестак хиљада прогнаника који су још у среду увече почели да пристижу у Рудницу, неких двадесетак километара од Рашке. У четвртак их било је око 12.000, а у петак, кажу, и читавих 15.000. Дошли да траже да се врате кући. Не само они него и осталих 230.000 прогнаних Срба расутих по Србији.

Набројали смо три воза, "оценили" двестотинак, можда и више, аутобуса, више од хиљаду аутомобила. Долазили су и са оне, косовске стране, из Митровице, Зубиног Потока, Звечана, Лепосавића... Многи и пешке. Дошли да "онима" из мисије Савета безбедности кажу да није тачно да нема ко да се врати на Косово. Али страни амбасадори били су тек 50 километара "близу".

Административна линија на Јарињу, специјално за ову прилику, могла је да се пређе без легитимисања. Први пут од рата. Срби нису могли да верују, а нису, чини се, ни унмиковци на прелазу којима је било наређено да никога не дирају. Црнац у плавом џемперу са плавом беретком фотографише Србе који су и то чудо морали да пробају – слободна шетња кроз сопствену земљу.

"Је л’ можемо преко", питам ситног, седог официра, Британца, са тамним наочарама, који са рукама на леђима и безизражајном фацом посматра скоро детиње прелажење људи са једне на другу страну неколико пута наизменично.

"Наравно, ово је ваша земља", одговара ми на енглеском.

"Шта ћете онда ви ту", одговарам исто на његов безобразлук.

Одмахује главом као да хоће да каже да му је доста таквих разговора.

"Иста си као моја жена. Она је Српкиња из Суве Реке и прича све то исто што и ти, тако да не мораш да ме учиш", каже. Насмејасмо се обоје. Зет, замисли.

Одлазим до двадесетак младића, студената Више техничке школе из Урошевца са "привременим" боравком у Звечану. Са транспарентима, у пратњи два професора и директора школе Милорада Дурлевића и они прелазе на косметску страну. Прешли и стали педесетак метара даље.

"Шта ћете сад", питам директора.

"Ништа", одговара он.

Чини се да је управо то закључак на који је требало да их наведе ова ненадана слобода преласка прага Косова. Даље одатле немају куд.

Враћамо се ка Рудници. Километар и по ниже низ пут гужва око камиона са којих се деле храна, душеци, ћебад. Нестало простирки за спавање. Шатори, који су претходне ноћи прокишњавали, одавно су пуни. Скоро да више нема места ни на лединама око пута. А нису једини који на тим лединама спавају. Ту, поред пута, на једном узвишењу, и надгробни споменици. Бели, стари камени крстови.

Ухватила и ноћ. Народ потпалио логорске ватре свуда уз пут. Жене одвеле децу на спавање, па и оне изашле око ватара. Ту су и њих три. Невенка Анђелковић, Драгица Радоњић и Душанка.

"Стави само Душанка, к’о да је важно, све то дете што пишеш неће се чути даље од Београда", каже ми.

"Одакле сте дошле?"

"Из Подгорице." Два аутобуса. Има их још и из Тивта, Сутомора, Андријевице, Берана,...

"А одакле сте побегле?"

"Из Ђаковице."

"Лаже ко год каже да Срби могу у Ђаковицу, биле смо за Задушнице, пуцали су на нас и гађали нас камењем. Не може Србин у Ђаковицу", каже Драгица.

"Имате ли где да спавате?"

"Не спавам већ осам година у својој кући, па не морам ни ову ноћ", одговара она.

"А је л’ има довољно хране", тек нешто да питам.

Душанка ме пресече погледом.

"Има свега доста, дете", објасни ми у четири речи да нема намеру да приговара и прети "окретањем аутобуса" као неки који су раније тога дана схватили да осим муке и јада нема ничег довољно за све. А било је и таквих. Али било је и оваквих.

Мало даље око своје ватре – Звечанци. Пантовић М. ("Стави само М., довољно је", каже) бивши радник Војске, сада без посла, са неколико својих колега. Истих као он. Решених да "и ово још ураде за своју државу, иако се не надају да ће помоћи".

"Па, је л’ се надате нечему? Чим сте ту, ваљда се надате?", питам.

Неће да кажу ништа, слежу раменима и одмахују главом, окрећу се један од другог да не морају ни себи да признају да је нада постала чист луксуз.

"Него ’ајде да се сликаш са нама." ’Ајде.

Даље још група жена из Свињара. Оставиле децу у Зубином Потоку где сад живе, и добро су урадиле. Није за децу да спавају на отвореном на земљи, под Копаоником, на минусу. Пред јутро је ударио мраз.

Сутрадан се, по договору од претходног дана, око 11 кренуло на прелаз Јариње. На чело колоне ставили једанаесточлану фамилију Крстић која је у избеглиштву у Смедереву. Шестомесечна Сања у очевим рукама. За њима фамилије несталих, рудари. Колона прекрила пут од Руднице до Јариња. Пуно света, па су три младића пред једним шатором, ваљда, сматрала да им њихова помоћ није неопходна.  

"’Ајде, полазите", виче им човек који скоро да може отац да им буде. Они одмахују руком.

"Е, да ми је два дана да смо Шиптари", скоро закука овај. Ону тројицу ни тај прекор није покренуо.

Двадесетак метара пред прелазом група момака направила кордон. "Мосташи", чује се шапат. Момци који стражаре на мосту у Косовској Митровици, постављени да зауставе масу да не груне на прелаз.

"Опасни су", шапућу ми локалци. 

Народ стаде, би мало комешања, дозивања Русије, рекло би се једном пробиће маса на прелаз, онај Крстић са децом претрча на другу страну поред неуобичајено мирних унмиковаца, још мало говора, звиждања.

Угледах на пункту оног Британца, "нашег" зета. Поздрависмо се скоро као стари знанци.

"Шта ако крену овамо", претим "празном пушком" Енглезу и показујем на километарску колону пред нама.

Он ми ништа не рече, само се измаче мало и руком ми показа ка Косову. Уместо "извол’те". И уместо "идите, ако имате куд".