Црвена линија у магли

Само алкохоличари, који су прекорачили "црвену линију у магли", знају колико се лажи крије у пићу које нуди истину. Шта значи вештачки рај, лажна снага после испијене флаше вињака, гајбе пива, литра лозе. Наливена моћ траје болно кратко, само до следећег јутра. Тек тада, заиста, наступа истина, у искривљеном лицу у огледалу купатила. Закрвављене очи, мучнина, вртоглавица и, обично – горко кајање. До следеће туре.  

Шта је црвена линија у магли? О томе најбоље могу да посведоче чланови Клуба антиалкохоличара и апстинената "Скела", који постоји од 1974. године. Сваког четвртка, они се окупљају да би се дружили и прославили победу. Месец, годину, деценију без капи алкохола. Кажу да је сваки сат или дан са соком у чаши освајање слободе, право богатство.

– Почео сам да пијем, мислим, због несигурности у себе. Бавио сам се одговорним послом и добро сам радио. Проблем је био у томе што су други људи имали више поверења у мене него ја сам – почиње своју исповест Д. Т., староседелац клуба. Он ће следеће године прославити велики јубилеј: четврт века од када се одрекао зла и поново, како каже, прогледао, после две деценије страдања у алкохолу.  

– Алкохоличари бескрајно много лажу, са намером да наставе да пију. Тек када су сасвим поражени и психички и физички, када проблеми на послу и породици постану несносни, почињу да се суочавају са собом. А тада, веома често, буде касно – каже Д. Т.

Мало је фалило да и њега стигне таква судбина. Завршио је у болници, на корак пред последњим стадијумом. То је застрашујући делиријум тременс, алкохоличарско лудило. Наш саговорник био је, каже, смештен у болници у Падинској Скели, са тројицом сапатника, који су пролазили кроз овај пакао.

– Вриштали су, бацакали се, бунцали. Нападали су ме, пљували, псовали. Нису то радили свесно, не замерам им, халуцинирали су. Онда дође сестра, да им инјекцију, па се мало смире. Прође неколико сати и опет све почне поново – присећа се Д. Т.

Увидео је проблем када је зависност већ узела маха. Није могао да пише, промашивао је типке на машини. Губио је свест, падао у лифту, на степеништу. Некада потпуно здрав, добијао је нападе епилепсије.

– Прошао сам 31 дан лечења у Падинској Скели, сада не постоји та врста терапије. Али, тек после тога почиње борба. Треба опет постати човек, онај прави, који си био пре пропасти – објашњава Д. Т.

Све у животу почиње као шала, кажу наши саговорници. Весели разговор уз једну или две чашице. Само, алкохол је превртљив као змија и убија тихо и дуго. Године теку, а чашице прерастају у флаше, у стотине испијених боца. После деценије опијања, човек се осврне и схвата да је иза себе оставио рушевине. Штета је велика и да је бар страдао само онај што је одлучио да се уништи. На том путу много је повређених, а то су најчешће најдражи, њихове породице.

Наша саговорница Ј. већ 16 месеци потпуно је трезна. На болно путовање ка делиријуму кренула је са сопственим мужем. У почетку, била је то, као по неписаном правилу, чашица ракије, да се наздрави.

– Пила сам са њим, кад је био код куће. Успут ме је психички малтретирао, био је агресиван. Путовао је често, а онда ми је слао ружна, оптужујућа писма. Читајући их, временом сам почела да пијем и сама. То је трајало годинама. Нисам смела да га оставим, плашила сам се – вели Ј.

Одлучила је, каже, да свој живот прекрати џелатом, алкохолом. Покушала је да се убије пићем.

– Нисам успела, само сам завршила у болници. После сам почела да се лечим, а у међувремену се мој супруг вратио са још једног службеног пута. Изненадила сам се, он ме је потпуно подржао, чак је и сам смањио – са уздахом се присећа Ј.

Последња три месеца које је сам њим провела била су, каже Ј., предивна. Спознала је, после дуго времена, да се удала из љубави и да ће њен муж и она, ако су бар страћили младост, моћи да имају лепу старост. Нису стигли. Он је умро почетком ове године.

– Никада више, због њега и због наше деце, нећу служити алкохол – каже Ј.

И остали чланови клуба "Скела" са горчином се присећају својих "прошлих живота". Како су после десет година, лажући себе да умерено пију, испијали жестину на литре. Један од њих, М. Р., са ужасом се присећа да је годинама своју породицу, жену и двоје деце, возио потпуно пијан.   

– Наливао сам се до бесвести. Саградио сам једну кућу, пропио бар две. После једне страшне глупости, којом сам понизио жену и децу, кад су ме одвели у болницу, хтео сам да престанем. Супруга ми је опростила – затворених очију, уз осмех захвалности, каже, М. Р.

Ови људи избегли су и једну подмуклу опасност – "феномен прве чаше". 

– После прекида са пићем, човек каже себи: "Ма могу ја једно, неће ми бити ништа". И опет све почиње, до тоталног пијанства – каже Д. Т.

Објашњава да је "црвена линија у магли" тренутак када пијанац од умереног конзумента постаје хронични алкохоличар, опасност по себе и друге. Непријатељ чучи и скрива се иза сваке чаше и тешко га је препознати. За неког је то пет, десет, за неког двадесет година опијања.