Коректност је шарена лажа

Специјално за „Политику”

Грац – Фестивал аустријског филма Дијагонале (12–17. март) у Грацу је овога пута био у знаку редитеља Улриха Зајдла чији је последњи део трилогије „Рај”, насловљен „Нада”, отворио ову манифестацију. Исте вечери је Марији Хофшетер додељена награда за главну улогу у вишеструко награђиваном и контроверзом обојеном другом делу „Вера” (овај филм је Зајдлу, између осталих, донео Специјалну награду жирија у Венецији, док га је Ватикан истовремено нападао због бласфемије) за портрет фанатичне католикиње са „специјалном мисијом” која живи у свету великих личних противречности.

Радња филма „Рај: нада” је у једну руку прича о неоствареној љубави између тринаестогодишње девојчице Мели и лекара у позним четрдесетим у летњем кампу за гојазну децу, а у другу је отворено суочавање са темама усамљености и изолованости младих људи који се не уклапају у естетске идеале друштва.

Улрих Зајдл је своју репутацију редитеља изградио на суморним и често веома мучним сагама о аутсајдерима које ставља у реалне, огољене ситуације. Пребацује му се да је превише песимистичан и да га магично привлаче теме са маргине у шта је и српска публика раније имала прилике да се увери код филмова „Псећи дани” и „Импорт-експорт”. Део трилогије „Рај” српска публика видела је на Филмском фестивалу на Палићу и београдском Фестивалу ауторског филма.Са Зајдлом смо се срели пред пројекцију сва три дела „Раја” у биоскопу Шуберт у Грацу.

Које су битне додирне тачке између филмова „Љубав”, „Вера” и „Нада” сем што главне протагонисткиње долазе из исте породице (мајка, тетка, ћерка)?

Нема их! На почетку је планиран један филм са три приче настале од истог сценарија, али је то постало физички немогуће. У „Љубави” постоји сцена у којој се све три жене растају. Мајка одлази у Кенију, а тетка одводи девојчицу у камп за мршављење пре него што крене на своју туру „покатоличавања овчица” по Бечу. Од тог момента се све три приче индивидуално развијају и свака се концентрише на једну од жена. Најбољи утисак о трилогији се добија када се филмови погледају један за другим, јер се код публике јављају потпуно другачије асоцијације него када их гледају одвојено. Премијера таквог концепта се десила у Берлину, а сада и овде.

Кастинг за ваше филмове је често веома дуг...

Сценарио сам, као што то радим већ годинама, написао заједно са супругом (Вероника Франц), а од самог почетка је било јасно да је реч о три жене и њиховој чежњи за љубављу и нежношћу. У остварењу својих циљева свака од њих бира другачији пут: једна кроз секс туризам у Кенији, друга кроз Исуса Христа, трећа је још дете које се тражи... За улогу Терезе у „Рају: љубав” неколико месеци сам камером паралелно пратио неколико глумица да видим како се прича развија, да ли међу нама постоји поверење, како реагују у различитим ситуацијама, каква је интеракција. Морао сам да проценим која глумица је најпогоднија за улогу на основу тога колико је на сопствену иницијативу дала све од себе, без самоцензуре. Мој начин рада подразумева способност импровизације зато што не постоји никакав стриктан текст.

Када смо код теме импровизације, разговори које девојчице воде у кампу су веома аутентични. Да ли су ти дијалози сасвим остављени њима?

Моја намера је да гледаоцу дам утисак, не да се налази у биоскопској сали, већ у истој соби са главним јунакињама. Ако ми то не пође за руком, тада сам као режисер заказао. Са младим глумицама у „Нади” сам изградио базу поверења. Оне су биле у стању да такорећи забораве да је ту камера и нису се стиделе да воде слободне дијалоге. За снимање таквих сцена поверљивих разговора важно је бити у стању да се заборави на камеру и да се прича. Мој задатак је да учиним све што могу да се то деси, а када се такав однос успостави снимање је невероватно брзо готово и не траје ни сат времена.

Јавност се узбудила због вашег огласа за кастинг за „Наду” у којем сте тражили да вам се јаве дебела деца.

Не разумем то прелепљивање етикета. Наше друштво покушава да уклони све што му је непријатно. Склони маторе, склони дебеле, свуда постоји то филтрирање али на такав начин да свакоме остане чиста савест.

„Нада” је и прича о немогућој љубави тринаестогодишње девојчице према много старијем доктору.

На почетку сам имао идеју о Лолити – о забрањеној љубави и сексуалној чежњи. Хтео сам да покажем да одрастао мушкарац итекако може осетити сексуалну привлачност према јако младој девојци. Онда сам себи поставио питање шта и како са тим. У филму се не прекорачује граница између чежње и страсти и за многе људе који воле моје филмове, то је запањујуће млак моменат.

Због чега тако мало редитеља има храброст да покаже неугодну стварност?

Многи људи не желе да се суоче са стварношћу јер кажу да је она „ружна” или немају жеље да се виде у огледалу. Хоће један улепшан свет, без удубљивања у било шта. Није стварност језива, већ су медији језиви. Ја сам противник политичке коректности – то је све шарена лажа. То су само измењени појмови, излажирани су језички и визуелни изрази. Мој циљ је да као уметник пружим другачији поглед, да прикажем ствари који други неће или се не усуђују да покажу. То је тако и у књижевности и у уметности – човек представља стварност онако како је види не подлажући се аутоцензури.