Стрип хероји у нама

У оквиру наративног дискурса емигрантске прозе, све присутнијег у делима екс-Ју писаца–Давида Албахарија, Владимира Тасића, Дубравке Угрешић, Александра Хемона и других, нашао се и роман Несрећа и стварне потребе, Иванчице Ђерић. Стварајући упечатљиве и аутентичне ликове који се суверено крећу кроз фикцију насталу на историјским чињеницама трагичног распада земље, што даље узрокује трагичност њихових избегличких судбина, Иванчица Ђерић на убедљив начин конституише сопствене оквире ове специфичне тематике. Покушај да се крхотине људских живота поново саставе у новој земљи и у новој цивилизацијски и културолошки различитој средини према којој ауторказадржава право на критичко-ироничку дистанцу, њеним ликовима успева само делимично –они су материјално обезбеђени, али су емотивно рањиви и рекло би се хронично незацељени, без стварне наде за коначним опоравком.

Два су временско-просторна плана која се равномерно преплићу приповедајући причу о стрип-цртачици, Уни –у првом сазнајемо шта се са њом (и њеном породицом) догађало до преломног тренутка избеглиштва посредством приповести о младићу који трагом њених стрипова цртаних у младости, долази из Униног родног места, Тромука у Босни, док други прати њен живот у новој домовини, Канади. Тромук, измишљени, фиктивни топоним присутан у свим досадашњим романима Иванчице Ђерић, метафора је било ког ратом и транзицијом намученог места у Босни, а име му се може тумачити и као троструки мук или као трострука мука, место регресивне утопије, негдашња идила која се преко ноћи претворила у збирно место свеколиких људских несрећа и јада, али и зла.

Унин живот, подељен на пре и на после,јестекао горко-слатко-кисели пелинковац кога пије сваког дана пре и после посла –помешаних осећања изазваних горко-слатким сећањима на прошли живот у бившој земљи и слатко-киселом садашњицом у којој „имам шта јести јер нисам хтјела ићи у рат”. У сталном процепу како наставити даље живот који је на једном месту био прекинут на најсуровији могући начин, она, упркос стално присутном осећању несреће, одлучује следити основне животне потребе –јести, спавати, бити жив –помоћи породици да то исто чини и тако се борити са аветима прошлости.

Иванчица Ђерић Несрећу и стварне потребе компонује каороман тајне,где читаоца техником саспенса држи будним са повишеном тензијом ишчекивања тренутка у ком ће се открити кључни догађај из прошлости узрокован и коинцидиран са почетком рата и распада земље, а овде наговештен као замајац свих даљих романескних заплета. Овај роман се може у свом другом слоју и визуелизовати попут стрипа,јер садржи многобројне цитате из мање или више познатих стрипова („ако каниш побиједити, не смијеш изгубити”) који творе једну врсту метапрозног дискурса и скривене шкриње – ослонца главне јунакиње, употребљиве и у најтежим тренуцима.

Антички мотив pharmakosa, невине жртве, присутан је у контексту страдања и незаслужене патње. У овом вишеслојном роману, исписаном аутентичним даром да се као у стрипу, ненаметљиво, кроз неколико жанровских дискурса провуче „чаша жучи”, роман је на моменте духовит, прожет аутоиронијом и намером да се и најтеже теме разведре и добију своју неопходну дозу оптимизма. Та уметничка и ауторска одлука јестеу тесној вези са личним одлукама главне јунакиње да опраштањем, пожртвовањем и снагом сопствене личности прави болне животне резове и превазилазинезаслужену патњу и несрећу –макар она имала и архетипске димензије –и настави даље –макар и уз изговор о стварним потребама. Показаће се у овом вишедимензионалном роману да и несрећа и стварне потребе имају велики број појавних облика, али и да нису стрип хероји једини који се могу са њима изборити и победити.