Strip heroji u nama

U okviru narativnog diskursa emigrantske proze, sve prisutnijeg u delima eks-Ju pisaca–Davida Albaharija, Vladimira Tasića, Dubravke Ugrešić, Aleksandra Hemona i drugih, našao se i roman Nesreća i stvarne potrebe, Ivančice Đerić. Stvarajući upečatljive i autentične likove koji se suvereno kreću kroz fikciju nastalu na istorijskim činjenicama tragičnog raspada zemlje, što dalje uzrokuje tragičnost njihovih izbegličkih sudbina, Ivančica Đerić na ubedljiv način konstituiše sopstvene okvire ove specifične tematike. Pokušaj da se krhotine ljudskih života ponovo sastave u novoj zemlji i u novoj civilizacijski i kulturološki različitoj sredini prema kojoj autorkazadržava pravo na kritičko-ironičku distancu, njenim likovima uspeva samo delimično –oni su materijalno obezbeđeni, ali su emotivno ranjivi i reklo bi se hronično nezaceljeni, bez stvarne nade za konačnim oporavkom.

Dva su vremensko-prostorna plana koja se ravnomerno prepliću pripovedajući priču o strip-crtačici, Uni –u prvom saznajemo šta se sa njom (i njenom porodicom) događalo do prelomnog trenutka izbeglištva posredstvom pripovesti o mladiću koji tragom njenih stripova crtanih u mladosti, dolazi iz Uninog rodnog mesta, Tromuka u Bosni, dok drugi prati njen život u novoj domovini, Kanadi. Tromuk, izmišljeni, fiktivni toponim prisutan u svim dosadašnjim romanima Ivančice Đerić, metafora je bilo kog ratom i tranzicijom namučenog mesta u Bosni, a ime mu se može tumačiti i kao trostruki muk ili kao trostruka muka, mesto regresivne utopije, negdašnja idila koja se preko noći pretvorila u zbirno mesto svekolikih ljudskih nesreća i jada, ali i zla.

Unin život, podeljen na pre i na posle,jestekao gorko-slatko-kiseli pelinkovac koga pije svakog dana pre i posle posla –pomešanih osećanja izazvanih gorko-slatkim sećanjima na prošli život u bivšoj zemlji i slatko-kiselom sadašnjicom u kojoj „imam šta jesti jer nisam htjela ići u rat”. U stalnom procepu kako nastaviti dalje život koji je na jednom mestu bio prekinut na najsuroviji mogući način, ona, uprkos stalno prisutnom osećanju nesreće, odlučuje slediti osnovne životne potrebe –jesti, spavati, biti živ –pomoći porodici da to isto čini i tako se boriti sa avetima prošlosti.

Ivančica Đerić Nesreću i stvarne potrebe komponuje kaoroman tajne,gde čitaoca tehnikom saspensa drži budnim sa povišenom tenzijom iščekivanja trenutka u kom će se otkriti ključni događaj iz prošlosti uzrokovan i koincidiran sa početkom rata i raspada zemlje, a ovde nagovešten kao zamajac svih daljih romanesknih zapleta. Ovaj roman se može u svom drugom sloju i vizuelizovati poput stripa,jer sadrži mnogobrojne citate iz manje ili više poznatih stripova („ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti”) koji tvore jednu vrstu metaproznog diskursa i skrivene škrinje – oslonca glavne junakinje, upotrebljive i u najtežim trenucima.

Antički motiv pharmakosa, nevine žrtve, prisutan je u kontekstu stradanja i nezaslužene patnje. U ovom višeslojnom romanu, ispisanom autentičnim darom da se kao u stripu, nenametljivo, kroz nekoliko žanrovskih diskursa provuče „čaša žuči”, roman je na momente duhovit, prožet autoironijom i namerom da se i najteže teme razvedre i dobiju svoju neophodnu dozu optimizma. Ta umetnička i autorska odluka jesteu tesnoj vezi sa ličnim odlukama glavne junakinje da opraštanjem, požrtvovanjem i snagom sopstvene ličnosti pravi bolne životne rezove i prevazilazinezasluženu patnju i nesreću –makar ona imala i arhetipske dimenzije –i nastavi dalje –makar i uz izgovor o stvarnim potrebama. Pokazaće se u ovom višedimenzionalnom romanu da i nesreća i stvarne potrebe imaju veliki broj pojavnih oblika, ali i da nisu strip heroji jedini koji se mogu sa njima izboriti i pobediti.