Бунтовници на информативном разговору

Информација да су шалтерске службенице у некој од страних банака подигле галаму због продуженог радног времена још се није нашла ни у једним вестима, а нико није ни чуо да су запослени у приватној домаћој компанији блокирали саобраћај тражећи повећање плате. За разлику од радника у државним фирмама и јавним предузећима, запослени у приватним компанијама врло ретко подижу синдикални глас. Како је показало наше истраживање, ситуација у приватном сектору је таква зато што, како се чини, у многим предузећима радна и синдикална књижица – не иду заједно.

Неке модерне компаније уопште немају синдикалне организације преко којих радници могу да се боре за своја права, док су истовремено директори који пре него што радницима на потпис "потуре" колективни уговор за то морају да добију и сагласност синдиката – права реткост.

Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, уверена је да је овакво стање само последица "кочења" синдикалних активности.

– Приметила сам да у мноштву успешних домаћих приватних предузећа уопште не постоји раднички отпор, иако је слобода синдикалног организовања уставна категорија. Познати су случајеви када би се људи који су у једном тренутку одлучили да, рецимо, оснују синдикат – веома брзо предомислили. Запослени се жале да тада послодавац "бунтовника" позове на информативни разговор и запрети престанком радног односа – истиче Савићева.

Међутим, у анкетираним предузећима углавном негирају ове тврдње. Компанија "Суноко", коју чине немачки "Нордцукер" са 51 и "МК Комерц" са 49 одсто власништва, једна је од фирми коју смо покушали да укључимо у анкету, али је одговарање на наша питања отказано дословно у последњем тренутку. Образложење је било да је "члан Управног одбора задужен за та питања променио став и сматра да би компанији у овом тренутку такав текст само нашкодио".

У компанији "Си енд Си", коју чини неколико групација, само Подрум "Палић" има свој синдикат, који је основан још пре него што је постао део ове модерне компаније.

– Његове активности, улога и снага мењали су се у различитим периодима власничког преображаја овог предузећа, а углавном се бавио колективним преговарањем о зарадама и другим правима запослених. Руководеће тело представља Извршни одбор који окупља по једног радника из сваке поједине производне фазе, а сваке четврте године ово тело бира новог лидера. С менаџментом комуницира преко скупштине у правилним временским размацима, са јасно утврђеним дневним редом – кажу у овој компанији.

У "Гранд прому" нема синдиката јер, како кажу, до сада уопште није било таквих радничких иницијатива. Слична ситуација је и у "Полимарку". Према речима Војина Старчевића, директора ове фабрике кечапа, радничког отпора има тамо где су запослени незадовољни.

– Нити сам их у томе спречавао, нити сам их подстрекивао. Послодавац на то нема права, јер радник може да га тужи. Кад моји запослени имају неки проблем углавном се јаве свом руководиоцу или покуцају на моја врата и то заједно решимо. Највећи број примедби у вези је са спорим напредовање, јер велики број радника жели бржи успон у својој каријери – објаснио је Старчевић.

– Синдикалне активности обављају и после радног времена и то волонтерски.

-----------------------------------------------------------

Два "ментора"

Однос синдикалаца у јавним предузећима с руководством и Владом Републике Србије помало подсећа на однос унука, оца и деде, нашалио се Александар Павловић, председник Синдиката ПТТ Србије. Њихова позиција је таква да фактички имају два послодавца и од обојице треба да добију сагласност уколико желе нешто да промене у фирми.

- Кад нешто тражиш, а тата ти то дозволи, онда се деда буни. Или обрнуто. Дешавало се да нас једна од ове две стране незванично подржи, али је веома тешко добити две званичне сагласности - казао је Павловић и додао да је ово једна од највећих слабости синдиката у јавним предузећима.

Ипак, за разлику од њихових колега у приватним предузећима у којима врло често нема радничког отпора, њихова предност је што су, по социјалистичкој традицији, наследили организацију и што су колико-толико јаки.

С њим је делимично сагласан и Бранко Павловић, који је био стручни консултант за више од 20 синдиката у јавним предузећима. Према његовим речима, њихова највећа грешка је што воде локалну битку за проблеме који се решавају на републичком нивоу. Кад се упоређују са својим колегама у приватним фирмама, они јесу јаки, али када се посматрају самостално, онда се види да и они имају својих слабости и да су разједињени, објашњава Павловић.

Нафтна индустрија Србије, "Телеком" и ПТТ, према његовим речима, имају по два репрезентативна синдиката. Електропривреда Србије, "Србијаводе" и "Србијашуме" имају по један синдикат, док "Јат" и "Железнице" имају по неколико синдикалних организација. Оваква расцепканост у највећој мери одговара пословодству, а штети радницима.

- Синдикати ЕПС-а, НИС-а и "Телекома" се издвајају по свом утицају. Јак је Синдикат медицинских сестара и техничара, али и Унија просветних радника. Једино су они могли прошле године да окупе више од 20 синдикалних организација и прикупе више од пола милиона потписа за поделу бесплатних акција и имали снагу да најаве протесте и блокаду Србије - казао је Павловић.

Аница Николић