Из победе у победу

ИНТЕРВЈУ
Прошле године, некако у ово време, Јелена Јанковић је била у живом блату. Вукло ју је на дно толико снажно да је чак помишљала да остави тенис. Гдегод да је стигла да игра већ сутрадан је могла да пакује кофере. Њен номадски живот, на који је тениска черга осуђена због пребукираног календара такмичења, претварао се у прави кошмар. Десет градова на четири континента, десет турнира и исто толико пораза узастопце, немоћ да се супротстави противницама које ни годину после нису одмакле од просечности, стрмоглаво падање на светској ранг-листи када се очекивао узлет ка самом врху који се назирао са 17. места... Задесила ју је играчка криза, али и прва животна драма јер тенис је био њен живот од девете године.

– Да ми је неко онда прорекао да ћу убрзо на Вимблдону да савладам Американку Венус Вилијамс, једну од најбољих играчица на трави свих времена, која је дошла као победник, да ћу да играм у полуфиналу Међународног првенства САД и да ћу данас да будем седма на свету, не бих му веровала. Јер, тада сам проживљавала ноћну мору. Била сам на дну, очајна, безвољна и немоћна да кренем напред, суочена с највећом препреком у краткотрајној каријери. Изгледала ми је непремостиво и заиста сам била наумила да престанем да играм.

Превише удараца и обесхрабрења за кратко време, и све то далеко од мајке Снежане и оца Веселина, по занимању економиста, који су, бескрајно верујући у њен касно откривени таленат, продали тек реновирани стан у Београду да би покривали трошкове њених путовања, шест година старијег брата Марка, који ју је увео у "бели спорт", и две године млађег Стефана. Било је, причају очевици, дирљивих растанака с породицом на београдском аеродрому када је као јуниорка кретала на турнире по белом свету. Лане, скрхана неуспесима, на вододелници с тек навршеном 21 годином, пожелела је да јој се врати.

– Како сам се опоравила? Мајка је почела да путује са мном. То ми је улило неку сигурност, осећај да је уз мене део породице с којим могу да поделим ружне ствари, да се посаветујем, да му побегнем у крило када је најтеже. Видела сам како је бити пред понором, а онда сам схватила суштину мудрости да оно што вас не убије чини вас јачим. Почела сам да враћам снагу, физичку и менталну, и победнички менталитет за који сматрам да ми је урођен. Ојачала сам као особа. За мене је то било велико животно искуство које ми је променило погледе на неке ствари и више их ценим.

Симптом Јелене Докић, својевремено четвртопласиране на ранг-листи, која је у играчком погледу одавно загазила у реку без повратка, код Јанковићеве је идентификован преурањено. И док је Докићева неколико пута безуспешно покушала да крене од нуле, препород Јанковићеве је био величанствен.

Данас, када су ствари легле на своје место, нерадо се присећа трња кроз које је пролазила. Поглед јој скрене у страну. Опет јој се јаве слике немоћи, као ружан сан, а очи малтене на ивици суза. Не чуди што дуго није имала тренера јер, по њеном мишљењу, то је особа с којом готово да мора да се сроди. Њена мајка је зато у најтежим тренуцима одиграла улогу и падагога и психолога, кључнију од било којег играчког савета.   

На коју би је страну живот одвео да је у спортским вестима попут бомбе одјекнуло да се повлачи једна од најперспективнијих тенисерки на свету тешко је да се предвиди. Можда би се посветила школовању на приватном факултету "Мегатренд", манекенству у којем се опробала и на њујоршким модним пистама, нескривеној жељи да се бави глумом или креирањем моде какав је дар открила сарађујући с кућом "Мона" чији је ексклузивац. Свеједно, овде не би могла да побегне од оних који би се упињали да загребу по њеној најскривенијој приватности. На срећу нашег спорта и земље уопште одјекују поруке које исписује рекетом.

– Недавно ми је Си-Ен-Ен посветио емисију од десет минута. Рекли су ми да је то више од било којег спортисте, чак и америчког. Да баш мене одаберу, није било пресудно то што сам Српкиња и што је њихова пажња усмерена на ситуацију код нас. Било им је занимљиво то што се разликујем од других тенисерки, што сам отворена, непосредна, природна... После успеха у Пловдиву с репрезентацијом за коју сам играла, а Ана Ивановић није, поново је начета тема о нашој, тобоже, нетрпељивости. Да ли ће она да игра, њен је избор на који не желим да утичем. Ствари постављам другачије. Наша земља треба да буде поносна што има две играчице у светском врху. Када прође наше време, питање је колико још година треба да се појави нека нова Ана или Јелена, а онда ће се и душебрижници сетно присетити како смо некада имали две врхунске тенисерке. Ми на тениском терену, као и небројено наших младих људи у свету, поново изграђујемо углед Србије који је нарушен последњих година. Свесна сам те мисије и срећна када се о Србији не прича искључиво као о земљи криминала.

Јанковићева тек треба да каже своје на светској сцени. Најважније је да је отклоњена бојазан од пораза против играчица које нису на њеном играчком нивоу, а баш такве су је лане сатерале уза зид. Са онима које треба да престигне на путу до самог врха мора да буде без милости јер такве законитости све јаче делују и у женском тенису. То је тег због којег су се Јанковићевој измигољиле неке велике победе. Немилосрдност Рускиње Марије Шарапове мери се децибелима јаука, којима иритира публику, али жање трофеје. О својим слабостима и врлинама наша тенисерка каже: