Држава мора да форсира приоритетне гране

Реиндустријализацијом треба обезбедити конкурентност економије, што се постиже уласком у потпуно нове технологије. То није могуће за кратко време. Према професору Петру Петровићу, са Машинског факултета, за подизање технолошког нивоа земље потребно је бар 20 година.

Технологија у свету у овом тренутку има четири најважнија изазова на које мора да одговори. Први изазов је одржива енергија, што значи да је треба имати довољно (не само фосилне) за сопствене потребе. Друга велика технолошка дилема је интегрални транспорт – такође га треба обезбедити. Трећи проблем је сигурна храна, и четврти су економске последице старења становништва, које намећу низ специфичних активности држава.

ЕУ решава ова четири технолошка изазова са 36 технолошких платформи, у разним областима привреде. Између осталог и због овог технолошког везивања за Европу, Србија треба да се интегрише у ЕУ. Тада ће млади радити на универзитетима чији су програми комплементарни онима на европским универзитетима, истраживачке лабораторије у привреди и научни институти такође ће радити према програмима који су у току с оним што се дешава у развијеном свету. И онда ће као резултат тих истраживања и целокупних напора друштва бити остварен технолошки напредак који је неопходан нашој индустрији. То је уједно и важан корак у правцу реиндустријализације. И због тога је овај процес у директној вези с нашим преговорима о уласку у Европску унију.

Истовремено, по угледу на државе које и данас бележе релативно високе стопе раста (земље БРИКС-а, Јужна Кореја, Турска, Вијетнам итд.), ми се морамо окретати концепту такозваних индустријских политика, кад држава посебним мерама форсира своје приоритетне гране. У нашем случају, то су у првој фази: енергетика, пољопривреда, прехрамбена индустрија, инфраструктура и саобраћајна логистика, да би се касније, у зависности од могућности, форсирале и друге гране.

На питање како доћи до стварних инвеститора заинтересованих за учешће у процесима реиндустријализације рекао бих да се значај страних инвеститора у свету променио. Некад су то били приватници, а сада су то фондови националног богатства држава које имају вишкове девиза – са Блиског истока, из Кине... Државе са Блиског истока су највише заинтересоване за улагања у пољопривреду и прехрамбену индустрију, Кина у енергетику, а наша срећна околност је да су ови ресурси у великој мери у рукама државе.

Зато Србија не би морала да се задужује и узима кредите да би подигла ниво производње у поменутим привредним гранама већ би могла одмах да иде на заједничка улагања. Ја бих предложио –до 50 одсто.

Инсистирање на реиндустријализацији део је шире економске доктрине која наглашава значај индустријских политика у односу на макроекономске политике, односно монетарну и фискалну политику. С друге стране, суштина неолибералне платформе је у томе да се обезбеди макроекономска стабилност која се своди на контролу потрошачких цена и на монетарне мере којима се смањује инфлација. Па кад је тражња велика, смањује се новчана маса и повећавају камате, а кад је тражња мала повећава се новчана маса и снижавају камате. То је политика која је примењивана у најразвијенијим економијама (САД, ЕУ), али трагедија је у томе што је примењивана и у Србији. И ми смо се усредсредили само на контролу цена и решавали смо проблеме монетарним мерама, а нисмо водили рачуна о индустријској производњи која је 2000. године достизала 45–50 одсто оне из 1990.

Насупрот томе, познат је пример Јужне Кореје која је шездесетих година прошлог века имала компаративну предност једино у производњи пиринча, али је кренула индустријским политикама у производњу челика, аутомобила, у потрошачку електронику... Помоћу државног сектора и регулативе од значаја за приватни сектор, Кореја је развила ове индустрије, не препуштајући их само такозваној невидљивој руци тржишта. Да се ослањала само на невидљиву руку тржишта верујем да би ова земља и данас била позната једино по производњи пиринча.

Што се нас тиче, могу да кажем да је Национални савет за привредни опоравак недавно формирао групу за реиндустријализацију. Члан сам ове групе чију оријентацију, кад је реч о реиндустријализацији, знам, а надам се да ће то бити и оријентација владе, и да ћемо на систематичан начин приступити проблему нашег вишедеценијског заостајања. Да бисмо проблем решавали мораћемо, и паметно и напорно, да радимо годинама.

Професор Економског факултета Универзитета у Београдy