Глобално вазалство у спорту

Улеб је развластио Фибу, Г 14 намеће своју вољу Уефи. У оба случају моћни клубови држе у шаху међународна удружења чија је власт до тада изгледала неприкосновена, а која се такође заснивала на интересима најмоћнијих, у овом случају националних савеза. И сви су, као нешто најприродније, прихватили да богати, велики и јаки имају право на своје интересе. Успостављен је савремени вазални однос, у коме се код подређених развила тако јака аутоцензура да се устежу да дигну свој глас као да ће тиме да хуле на бога.

Радост због својих неуспеха

И чему могу да се надају наши и остали источноевропски клубови? Да остану колонија фудбалских метропола, да се радују кад њихови најбољи играчи заиграју за великане са Запада. И да се заувек растану од помисли да ће сутра неки Партизан да уђе у финале Купа шампиона или да нека Црвена звезда чак постане европски првак.

А клубови са Запада који су у својим земљама вечито у сенци великих? Па да се радују кад случајно помрсе конце једном великану од чега вајду извуче други гигант или да се докопају улазнице за другоразредно европско клупско такмичење, које су им они који ведре и облаче у њиховој лиги "великодушно" препустили.

Слично је и с репрезентацијама. Ту и тамо се неки спортски див саплете о каменчић, али на крају ипак на престо заседне неко из породице голијата.

Зашто се слаби и мали мире с тим да вечито то и остану? Зато што шут не може с рогатим. И стварно не може сам. Али, ни од великих нико усамљен није ништа успео, него тек кад су направили своју "интернационалу".

А мали имају озбиљан адут. Кад дође време за гласање, а за главна места се увек предлажу представници великих, онда је значајна и најситнија боранија. Кандидати за председнике Уефе или Фифе као торбари иду од савеза до савеза, обећавају иза затворених врата куле и градове, јавно глуме велике пријатеље својих домаћина. А после тога...

Истина, неки од кључних људи из спортских колонија добију по неко место, мање или више значајно у међународној хијерархији или на "терену", за шта им следе и одговарајуће принадлежности, познанства и слично што није за занемаривање у њиховим углавном сиромашним земљама. И не покрећу никакву иницијативу у корист свог спорта.

Међутим, ако би и мали имали своје удружење и изашли с јединственим захтевом онда би имали изгледе на успех. На шта би се без њих свела Лига шампиона у фудбалу, на пример? Па на нешто што се средином педесетих година звало Латински куп у коме су играли шпански, француски, италијански и португалски клубови. Али док се то није проширило на Куп шампиона нико од победника тог такмичења није могао да се хвали да је европски првак. Европско првенство у фудбалу је почело као необавезни Куп европских нација. У оба случаја зачетник није била Уефа, која је тај подухват прихватила тек када се уверила да је добар.

Иначе, највиши фудбалски чиновници се до сада нису прославили идејама. Од њих није потекло ни бирање најбољег играча године, ни такмичење које се сада зове Уефин куп (претходио му је Куп сајамских градова), Интерконтинентални куп, итд. Покретачи су били не само клубови, него чак и новине.

Кићење туђим перјем

А оно што су смислили у Уефи и Фифи и наметнули углавном је било неуспешно, као што су "златни" гол (побеђује ко постигне гол у продужецима), па "сребрни" (после гола игра се до краја продужетка, па ако нема изједначења онда је крај). Садашњи председник Фифе је намеравао да се светско првенство игра сваке друге године, пошто му се учинило да средства за прављење пара сада стоје две године. Још је на снази бесмислица о "зауставном времену", по коме испада да се утакмица игра дуже од 90 минута као да оних неколико минута судија не додаје да би се управо играло сат и по и ни секунд дуже колико и захтевају правила игре.

Мали, међутим, нису свесни своје снаге. Зато ће се наши клубови и њима слични да буду све задовољнији што их богатији буду више черупали, зато ће се наша репрезентација и њој сличне бусати у прса кад се квалификују на европско или светско првенство, а ни у сну им неће падати на памет да маштају о финалу или титули.  

--------------------------------------------------------------------------

Освајање животног простора

Савез европских кошаркашких лига (Улеб) постоји од 1991. У битку за освајање животног простора су се упустиле професионалне лиге Италије, Шпаније и Француске. Сада је у том друштву и Србија.

У фудбалу су 2000. Реал, Барселона, Милан, Јувентус, Интер, Манчестер јунајтед, Ливерпул, Бајерн, Борусија (Д), Ајакс, ПСВ, ПСЖ, Марсеј и Порто основали Г-14 као "глас клубова". Придружили су им се Арсенал, Валенсија, Лион и Бајер.

Сличан подухват су покренули и ватерполисти. Међу тим клубовима је и Партизан Рајфајзен.