Како не љутити шефа

И шеф је, ипак, само човек. Са свим врлинама и манама, са емоцијама – или без њих. Шефовска функција самим постојањем увелико одређује и карактер и понашање онога ко је у тој улози. Овакво или онакво понашање, ипак, постоји нешто што се зове "шефовска психологија" која има своју структуру и "начин размишљања".

Педантни Енглези су недавно великом анкетом међу шефовима у многим фирмама (разних нивоа и кругова деловања) утврдили одређене типове понашања сарадника које ове прве доводи "до лудила". У скали понашања међу најчешћим примедбама су биле – кашњење на посао, нелојалност, тужакање, лаж, лењост, недостатак иницијативе, игнорисање шефа, трачарење, ривалство, "прескакање"...

Закаснити на посао – може свакоме да се деси. Није сат звонио, саобраћајна гужва, малер у путу... Уз извињење и кратко ефектно објашњење, ствар се изглади. Али, ако се то дешава редовно, чак постане модел понашања, онда то веома говори и о сараднику и о његовом поимању посла који обавља. Неодговорност, аљкавост и остале негативне особине иду уз то.

Нелојалност – социолози и психолози рада већ су утврдили да је нелојалност фирми једна од најчешћих ставки због којих сарадници могу да се нађу "на улици". Зато, непоштовање угледа фирме, изношење њених лоших резултата или потеза може да ражести шефове. Приче и дискусије о шефу у негативној форми често су језичак на ваги вашег статуса. На страну то што онај чест начин размишљања "фирма – то сам ја" може додатно да разљути шефа. И да га мотивише да одстрани сарадника по сваку цену.

Тужакање, ако постане правило и пређе у навику, нервира свакога па и шефа. Нећете, да се разумемо, критиком и сваљивањем пропуста на друге, указивањем на нечији лош рад – стећи позитивне поене код шефа. Он то воли сам да процени а ваше указивање га одбија од вас.

Лаж је откад је и света. Али, да нисте чули да вас је шеф тражио, да вам није дао документ који јесте код вас, да вам није звонио телефон, а јесте, само доприноси да шеф створи негативну слику о вама. И истина која је неутемељена на први поглед, или није довољно уверљиво изнета, може да буде контрапродуктивна и протумачена као лаж са ваше стране. Зато водите рачуна да је лаж "кратких ногу" и да постоји опасност да кад-тад будете откривени. Зато избегавање казни или критике помоћу лажи није упутно. Истина, ма каква била, барем чува интегритет ваше личности.

Лењост је особина која не нервира само шефове. Процес рада трпи због тога. У свакодневној комуникацији лењост, једноставно, нема одбрану. Њоме иритирате и околину, остале сараднике, а шеф има неспоран алиби да вам покаже пут до врата.

Недостатак иницијативе је само ублажена дефиниција лењости. Преузмите одговорност за посао или део посла који обављате. Понудите идеје или путеве како да се задати задатак што брже и квалитетније уради. Ако пођете логиком "није моје да размишљам", нећете далеко догурати.

Игнорисање шефа често је последица ранијих сукоба или вид показивања незадовољства на послу. И та логика је осуђена на казну, пре или касније. Боље је отвореним учтивим разговором расправити све проблеме и питања него се повући у себе, игнорисати и чекати да вас он замоли да га уважавате и консултујете. То нећете дочекати.

Трачарење неумитно води до тога да се нађете у небраном грожђу. Непроверене приче вуку "репове" и само изазивају негативну реакцију шефа, наравно, кад сазна за то. А сазнаће!

Ривалство се често огледа у томе што поверујете да боље знате посао од свог шефа. Клоните се тога ако не желите директан двобој.