Бицикл за будућност

Горан Поповић, стручњак за бицикле који је пуних десет година учио у Италији и Француској тешки и сасвим озбиљни занат за цикло-механичара, уверен је да време бицикала тек долази и код нас, али да би у Србији чак и овог тренутка најмање хиљаду људи могло да нађе ухлебље у сервисима за поправку бицикала – само да зналаца овог заната уопште има. Али, нема их.

Тренутно, већина хоби мајстора са два кључа и клештима мисле да могу да поправе и припреме бицикл за вожњу. За краћу вожњу можда, али безбедну никако, тврди овај стручњак који је, радећи у познатим бициклистичким тимовима на највећим светским тркама "Тур д’Франс" и "Ђиро д’Италија", схватио је да ће бициклизам постати за њега више од хобија.

Кренуо је у доба санкција, отварајући сервис у време када није постојала могућност да се легално бави овим  послом. Људи су тада,  присећа се наш саговорник, тражили бицикле, у време бомбардовања, на пример, 300 хиљада људи је желело ово превозно средство не питајући за квалитет и безбедност, а расположивих је било свега 50 хиљада, извлачени су музејски примерци из шупа, подрума и тавана... Не само да није било гума и другог потрошног материјала већ је и виталне делове правио на глодалицама и струговима. Нико му није новчано помогао; тек недавно је од Прокредит банке добио средства за проширење посла и куповину скенера за рамове.

– Бицикл је постао озбиљна направа на чијем развоју ради права индустријска машинерија са тимовима физичара, математичара, технолога, хемичара и лекара. Само једна фирма, као што је "Шимано", има обрт више десетина милијарди долара годишње за делове бицикала и склопове – каже мајстор Горан. 

Експанзија бициклизма у свету је изузетна а промет ове индустријске гране мери се стотинама милијарди евра. Само у Америци и Канади има, по статистици од пре неколико година, око 200 милиона бицикала. Просечна америчка породица има чак десетак бицикала за све намене (маунти, сити, специјал, BMX), а годишње оставља сервисерима 500 долара.

– Нажалост, ми не препознајемо ту шансу – тврди Поповић.

Сада у Србији постоје три-четири фабрике које склапају до 300 хиљада солидних бицикала од кинеских компоненти и чак трећину извозе у околне земље, али чак и Аустрију и Енглеску. У земљи, каже, има око милион и 200 хиљада бицикала, а правих, квалитетних сервиса свега двадесетак. Много је табли са назнаком бицикл-сервиса, али се већина бави само продајом и издавањем.

По искуству мајстор Горана, за озбиљан сервис потребно је десетак хиљада евра за све специјалне алате, али и још дупло толико за резервне делове.

– Уз добру законску регулативу, атестиране мајсторе, који без сертификата о квалитету и знању не би смели да отворе радњу јер доводе у питање живот муштерија, могли бисмо да запослимо многе младе људе, а нацију да приволимо на здравији начин живота – уверен је Поповић.

У Француској, Италији или Белгији обука за цикло-механичара траје пуних девет година (четири средње, две више школе и неколико година праксе), каже. Код нас би, бар за почетак, било довољно да се у неким техничким школама оформи по једно одељење за цикло-механичаре.