Репрезентација без циља

Светско фудбалско првенство у Јужној Африци 2010. нам је донело горчину, што наша репрезентација није прошла даље од такмичења у групи. На Европско првенство 2012. у Пољској и Украјини се није ни пласирала. Очекивали смо да се то поправи у квалификацијама за Светско првенство 2014. у Бразилу. Кад су ту кола кренула низбрдо сазнали смо да је учешће на Европском првенству 2016. у Француској оно што, у ствари, желимо.

Ако Србије не буде ни тамо, онда ће, вероватно, у ходу циљ да буде померен за наредно такмичење. И тако може да се иде у недоглед.

Много је сврсисходније кад постоји неко мерило, одређено независно од тренутног резултата и стања, него кад се накнадно мери да ли је могло више. Преиспитајмо своје могућности и с њима ускладимо жеље. Нека оне за почетак буду и скромне.

Рецимо, може да се обзнани да је у оваквим околностима (општа беспарица, незадржив одлазак играча, итд) за нас пуна капа и само учествовање у квалификацијама. Ни у оној великој Југославији наши фудбалери нису учествовали на сваком светском и европском првенству. Без обзира на то циљ може да буде баш пласман на свако велико такмичење. Може дурбин да се дигне још више, па да као свој домет видимо, на пример, четвртфинале. Или – финале.

Ако се доскочи даље циљ је премашен. Ако се оствари баш онолико колико је предвиђено, наставља се истим путем, па да пробамо ако може да буде и боље.

Ако се заврши испод очекивања, онда не мора да се мења све из темеља, не морају да пљуште оставке, него да још више људи заврне рукаве, да се открије шта је могло боље да се уради, па поново на – задатак.

Може да се учи и на својим грешкама. Али, да би се признале грешке, чак и потпуни промашаји (и то се дешава), ни председник, ни селектор, ни играчи не би требало да се боје да то и кажу. Што више људи тражи решење, већа је вероватноћа да оно буде и пронађено.

Али, ако се јавно саопшти шта је циљ, онда, у случају слабијег резултата не може да се прича о лимуну као слаткој воћки. Даље, грешке треба да се траже у себи, а не да нам други буду криви. У новије време понеки, истина, кажу да преузимају одговорност, али се с речи не прелази на дела.

А може другачије чак и код нас. По освајању бронзе на Олимпијским играма 1996. у Атланти, што је тада било равно додиривању звезда, председник нашег одбојкашког савеза Боричић је казао да то није крајњи домет, него злато у Сиднеју 2000. То је и остварено.

Потом, мада нисмо имали женску одбојкашку репрезентацију, најављено је да ће и она да осваја медаље. Остварено је и то.  

Али, у оба случаја је иза селектора (Гроздановић и Гајић код одбојкаша и Терзић код одбојкашица) стајао савез. Тако је и даље, а циљ се одређује према губеру. Сада је, на пример, успех пласман међу првих шест.

Биће фудбалу много лакше кад јасно буде одређен циљ. И од тога треба да зависе наредни потези.