Reprezentacija bez cilja

Svetsko fudbalsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. nam je donelo gorčinu, što naša reprezentacija nije prošla dalje od takmičenja u grupi. Na Evropsko prvenstvo 2012. u Poljskoj i Ukrajini se nije ni plasirala. Očekivali smo da se to popravi u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2014. u Brazilu. Kad su tu kola krenula nizbrdo saznali smo da je učešće na Evropskom prvenstvu 2016. u Francuskoj ono što, u stvari, želimo.

Ako Srbije ne bude ni tamo, onda će, verovatno, u hodu cilj da bude pomeren za naredno takmičenje. I tako može da se ide u nedogled.

Mnogo je svrsishodnije kad postoji neko merilo, određeno nezavisno od trenutnog rezultata i stanja, nego kad se naknadno meri da li je moglo više. Preispitajmo svoje mogućnosti i s njima uskladimo želje. Neka one za početak budu i skromne.

Recimo, može da se obznani da je u ovakvim okolnostima (opšta besparica, nezadrživ odlazak igrača, itd) za nas puna kapa i samo učestvovanje u kvalifikacijama. Ni u onoj velikoj Jugoslaviji naši fudbaleri nisu učestvovali na svakom svetskom i evropskom prvenstvu. Bez obzira na to cilj može da bude baš plasman na svako veliko takmičenje. Može durbin da se digne još više, pa da kao svoj domet vidimo, na primer, četvrtfinale. Ili – finale.

Ako se doskoči dalje cilj je premašen. Ako se ostvari baš onoliko koliko je predviđeno, nastavlja se istim putem, pa da probamo ako može da bude i bolje.

Ako se završi ispod očekivanja, onda ne mora da se menja sve iz temelja, ne moraju da pljušte ostavke, nego da još više ljudi zavrne rukave, da se otkrije šta je moglo bolje da se uradi, pa ponovo na – zadatak.

Može da se uči i na svojim greškama. Ali, da bi se priznale greške, čak i potpuni promašaji (i to se dešava), ni predsednik, ni selektor, ni igrači ne bi trebalo da se boje da to i kažu. Što više ljudi traži rešenje, veća je verovatnoća da ono bude i pronađeno.

Ali, ako se javno saopšti šta je cilj, onda, u slučaju slabijeg rezultata ne može da se priča o limunu kao slatkoj voćki. Dalje, greške treba da se traže u sebi, a ne da nam drugi budu krivi. U novije vreme poneki, istina, kažu da preuzimaju odgovornost, ali se s reči ne prelazi na dela.

A može drugačije čak i kod nas. Po osvajanju bronze na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, što je tada bilo ravno dodirivanju zvezda, predsednik našeg odbojkaškog saveza Boričić je kazao da to nije krajnji domet, nego zlato u Sidneju 2000. To je i ostvareno.

Potom, mada nismo imali žensku odbojkašku reprezentaciju, najavljeno je da će i ona da osvaja medalje. Ostvareno je i to.  

Ali, u oba slučaja je iza selektora (Grozdanović i Gajić kod odbojkaša i Terzić kod odbojkašica) stajao savez. Tako je i dalje, a cilj se određuje prema guberu. Sada je, na primer, uspeh plasman među prvih šest.

Biće fudbalu mnogo lakše kad jasno bude određen cilj. I od toga treba da zavise naredni potezi.