Фокусирати се на процесе, а не на исходе

Као да јавност очекује да се на крају актуелне приче о реиндустријализацији каже: одабрали смо четири сектора и за њих одвојили по сто милиона евра, па позивамо предузећа (срећнике) из ових области да конкуришу за државне субвенције, кредите и гаранције. Овакво решење било би банализација реиндустријализације и индустријске политике. Може се испоставити да ће лидери заиста постати пољопривреда, аутомобилска индустрија, енергетика и информационе технологије, али, исто тако, може се десити да то буду и туризам, бродоградња, цвећарство и производња електронских уређаја. Истраживања показују да „бирање победника” није давало увек очекиване исходе (већ често изненађујуће), чак и у земљама источне Азије које су важиле за пример успешног државног интервенционизма. Уосталом, информатичари, који сада код нас избијају у први план, пробили су се упркос – а не захваљујући – држави. Фокус државне администрације мора да буде на процесима који ће омогућити развој најбољих (ма ко они били), а не на замишљеним исходима за одабране и привилеговане.

Можда звучи као изненађење, али треба рећи да Србија већ дуго има индустријску политику, бави се реиндустријализацијом и много (у односу на могућности, тo јест буџет) улаже у индустријализацију. То, дакле, није нова тема, нити реиндустријализацију треба посматрати као новопронађени чаробни штапић. До сада су се реиндустријализацијом бавиле институције: Фонд за развој, агенције за финансирање, осигурање, министарства и њихове канцеларије и савети, а инструменти су били: субвенције, кредити (домаћи и страни), гаранције, обуке, изградња кластера, пословних инкубатора... Потрошене су десетине милијарди динара, много механизама је испробано, али су резултати – мршави. Зато пре нове државне интервенције треба одговорити на питање шта с претходним институцијама и инструментима није било у реду и шта ће сада бити другачије. Очигледно је да директно кредитирање привреде није дало резултате, а јавности (ни скупштини) никад није показана анализа трошкова и користи.

Нису нови предлози шта би требало да се мења, забрињава што је изостала њихова примена. Ако су високе каматне стопе највећи проблем привреде, држава треба да се мање задужује и да не истискује приватни сектор с финансијског тржишта. За ниске каматне стопе најважнији су макроекономска стабилност и сређене јавне финансије, које би резултирале нижим ризицима и ценама кредита – али тим путем никако да кренемо. Још један добар предлог, присутан и аргументован годинама, јесте развојна банка. Преко овакве институције, средства државне банке и пословних банака могла би се усмеравати рационално, а не на сумњив, партијски и нејасан начин. Најбоља државна помоћ привреди и неразвијеним регионима била би растерећење предузећа (смањење пореза и такса, за шта је неопходна реформа јавног сектора) и изградња инфраструктуре (од путева до телекомуникација). Споро се унапређује и пословни амбијент, споро се отклањају административне и бирократске препреке за домаће и стране инвестиције.

Из свега претходног следи да не би било добро да превише рачунамо на „видљиву руку државе”, о чему се у последње време доста говори. Оно што из арсенала непосредније државне помоћи може да се прихвати јесте развојна банка, али и то само ако су испуњени одређене претпоставке. Само неке од њих су следеће: развојна банка би морала да буде управљачки независна од политике, упоредо с њеним развојем морали би да се гасе друге институције и програми, она не би конкурисала комерцијалним банкама већ би их својим средствима и програмским смерницама подстицала на финансирање привреде, морала би да избегне директно кредитирање и да препусти финансијским институцијама одабир пројеката. Искуство развојних фондова и оклевање да се индустријска политика мења не дају нам наду да ће (нова) реиндустријализација бити успешна.

Професор Факултета за међународну економију, члан Фискалног савета