Fokusirati se na procese, a ne na ishode

Kao da javnost očekuje da se na kraju aktuelne priče o reindustrijalizaciji kaže: odabrali smo četiri sektora i za njih odvojili po sto miliona evra, pa pozivamo preduzeća (srećnike) iz ovih oblasti da konkurišu za državne subvencije, kredite i garancije. Ovakvo rešenje bilo bi banalizacija reindustrijalizacije i industrijske politike. Može se ispostaviti da će lideri zaista postati poljoprivreda, automobilska industrija, energetika i informacione tehnologije, ali, isto tako, može se desiti da to budu i turizam, brodogradnja, cvećarstvo i proizvodnja elektronskih uređaja. Istraživanja pokazuju da „biranje pobednika” nije davalo uvek očekivane ishode (već često iznenađujuće), čak i u zemljama istočne Azije koje su važile za primer uspešnog državnog intervencionizma. Uostalom, informatičari, koji sada kod nas izbijaju u prvi plan, probili su se uprkos – a ne zahvaljujući – državi. Fokus državne administracije mora da bude na procesima koji će omogućiti razvoj najboljih (ma ko oni bili), a ne na zamišljenim ishodima za odabrane i privilegovane.

Možda zvuči kao iznenađenje, ali treba reći da Srbija već dugo ima industrijsku politiku, bavi se reindustrijalizacijom i mnogo (u odnosu na mogućnosti, to jest budžet) ulaže u industrijalizaciju. To, dakle, nije nova tema, niti reindustrijalizaciju treba posmatrati kao novopronađeni čarobni štapić. Do sada su se reindustrijalizacijom bavile institucije: Fond za razvoj, agencije za finansiranje, osiguranje, ministarstva i njihove kancelarije i saveti, a instrumenti su bili: subvencije, krediti (domaći i strani), garancije, obuke, izgradnja klastera, poslovnih inkubatora... Potrošene su desetine milijardi dinara, mnogo mehanizama je isprobano, ali su rezultati – mršavi. Zato pre nove državne intervencije treba odgovoriti na pitanje šta s prethodnim institucijama i instrumentima nije bilo u redu i šta će sada biti drugačije. Očigledno je da direktno kreditiranje privrede nije dalo rezultate, a javnosti (ni skupštini) nikad nije pokazana analiza troškova i koristi.

Nisu novi predlozi šta bi trebalo da se menja, zabrinjava što je izostala njihova primena. Ako su visoke kamatne stope najveći problem privrede, država treba da se manje zadužuje i da ne istiskuje privatni sektor s finansijskog tržišta. Za niske kamatne stope najvažniji su makroekonomska stabilnost i sređene javne finansije, koje bi rezultirale nižim rizicima i cenama kredita – ali tim putem nikako da krenemo. Još jedan dobar predlog, prisutan i argumentovan godinama, jeste razvojna banka. Preko ovakve institucije, sredstva državne banke i poslovnih banaka mogla bi se usmeravati racionalno, a ne na sumnjiv, partijski i nejasan način. Najbolja državna pomoć privredi i nerazvijenim regionima bila bi rasterećenje preduzeća (smanjenje poreza i taksa, za šta je neophodna reforma javnog sektora) i izgradnja infrastrukture (od puteva do telekomunikacija). Sporo se unapređuje i poslovni ambijent, sporo se otklanjaju administrativne i birokratske prepreke za domaće i strane investicije.

Iz svega prethodnog sledi da ne bi bilo dobro da previše računamo na „vidljivu ruku države”, o čemu se u poslednje vreme dosta govori. Ono što iz arsenala neposrednije državne pomoći može da se prihvati jeste razvojna banka, ali i to samo ako su ispunjeni određene pretpostavke. Samo neke od njih su sledeće: razvojna banka bi morala da bude upravljački nezavisna od politike, uporedo s njenim razvojem morali bi da se gase druge institucije i programi, ona ne bi konkurisala komercijalnim bankama već bi ih svojim sredstvima i programskim smernicama podsticala na finansiranje privrede, morala bi da izbegne direktno kreditiranje i da prepusti finansijskim institucijama odabir projekata. Iskustvo razvojnih fondova i oklevanje da se industrijska politika menja ne daju nam nadu da će (nova) reindustrijalizacija biti uspešna.

Profesor Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, član Fiskalnog saveta