Петровића више треба да се прибојава Ђилас него Динкић

Шеф посланичког клуба „Заједно за Србију” Душан Петровић поручио је у недељу из Лесковца да ће ускоро регистровати политичку странку са програмом чија ће окосница бити суштинска регионализација Србије. Срж лесковачког одбора Петровићеве странке чине бивши чланови Демократске странке. Неколико дана раније у Скупштини Крушевца је формирана одборничка група „Заједно за Србију” од шест одборника ДС-а, а ДС-у их је остало пет. Петровић је у Лесковцу рекао да „не отима” Демократску странку и да је то заблуда. Ипак, он за сада гради инфраструктуру своје странке углавном „одвајајући” ДС-ове одборнике или чланове ДС-ових локалних одбора.

Прича о страначкој инфраструктури је незаобилазно полазиште анализе позиција и перспективе Петровићеве странке на политичкој сцени, кажу аналитичари. Важна је можда колико и његов програм регионализације, а можда и важнија.

Према речима Марка Благојевића, из Цесида, кључна ствар која треба да се узме у разматрање када се размишља о потенцијалима партије Душана Петровића јесте чињеница да је он оперативно руководио ДС-ом, да је био у комуникацији са одборима те партије, са инфраструктуром.

„Потпуно је јасно да је инфраструктура један од кључних фактора успеха кампање. Џаба вама најбоља порука, најбоље елаборирана и најбоље представљена кроз кампању, уколико немате инфраструктуру која ће ту кампању да изнесе на терену. Уколико се мудро односио према мрежи којом је управљао у ДС-у, он добар део тих људи може да задржи за себе и на својој страни”, оцењује Благојевић.

Он сматра да ће се Петровић свакако обраћати бирачима разних партија, вероватно и онима који су неопредељени, али пре свега бирачима ДС-а. „То је, верујем, његова примарна циљна група, што потпуно има смисла”, каже Благојевић потврђујући да би нове странке више требало да се прибојава Драган Ђилас него Млађан Динкић.

Благојевић сматра да има довољно места на политичкој сцени и за Петровићеву странку и за Динкићеве Уједињене регионе Србије, чак и кад се узме у обзир чињеница да је УРС једва прескочио цензус. Указујући да прича о регионализацији Србије има утемељење, Благојевић наводи да је „довољно изаћи из Београда и видети колико су људи разочарани и у којој мери сматрају Београд кривим макар за део својих проблема”.

„То је и данас тако, без обзира на то што постоји једна партија којој је то ако не примарна, а оно макар врло важна тема – УРС”, каже он, додајући да успех Петровићеве партије зависи од више елемената, па и тога, примера ради, ко ће још прићи тој партији (говори се о Вуку Јеремићу и још некима), или од времена одржавања избора.

И политички аналитичар Бранко Радун каже да је за успех Петровићеве партије веома важно када су избори. Ако буду пребрзо, неће стићи да оформи инфраструктуру, али ако буду следеће године – могао би до тада да се консолидује.

„Доста зависи од тајминга избора, медијске подршке, кампање. Ипак је он нов на политичкој сцени, не као личност, него као политичка опција и мора да убеди неке који су гласали за ДС, за УРС, или неопредељене, да сада гласају за њега”, каже Радун и додаје да ће Петровићев успех зависити и од тога колико буде успео да се наметне као регионални лидер (попут Драгана Марковића Палме, али у ширим оквирима).

Он оцењује да Петровићева странка има реалне потенцијале, за разлику од партије Зорана Живковића. Са својом причом о регионализацији Србије Петровић угрожава позицију УРС-а, али пре свега, каже Радун, угрожен је ДС.

„Петровић излази из ДС-а и директно атакује на његово бирачко тело. И може да им нанесе велику штету”, наводи Радун.

Ипак, према његовим речима, нова партија вероватно неће ићи самостално на изборе јер није лако прећи цензус у Србији. Са ДС-ом то није могуће, али може да се прикључи УРС-у или Српској напредној странци.

„Са СНС-ом би могао да иде на изборе ако би, рецимо, Вучић одлучио да иде на 40 одсто, ако му буде потребан шири фронт, за потпуну доминацију на политичкој сцени. Али то је мање вероватно. Више је вероватно са УРС-ом – потребни су једни другима”, закључује Радун.