Врсни посматрач догађаја људи

У приповијеци "Велико дисање", једној од приповиједака које је Јара Рибникар објавила у овом миленијуму, један од јунака пита другога: "Има ли овај живот уопште смисла?" а други, жена, одговара: "Живот", насмејала се, "то му је смисао. Смисао је живот". У овом потврдном одговору могућно је открити ону трајну и неприкосновену потребу Јаре Рибникар да се, и поред свеколиких искушења, ма колико тешких и драматичних, допре до оних духовних простора у којима је индивидуална људска судбина, очовјечење човјека, у складу са колективном судбином. У том перманентном процесу човјек се непрекидно опредјељује и лично доприноси каквоћи живота који живи. А граничне ситуације појединца, изазване колективном судбином, стални су изазов за одговоре који имају не само индивидуалне већ и социјалне, па и политичке импликације. Живот је непредвидив.

Иако је литерарну каријеру почела као пјесникиња, под псеудонимом Душанка Радак, Јара Рибникар је у имагинативној прози, а писала је под утицајем модерне америчке литературе, посебно Сол Белоуа, као изразито урбани писац, пронашла ону врсту литерарнога исказа који ће највећма исказати оне посебности људске судбине, условљене еросом, које су у нескладу са свакодневним друштвеним нормама. У нашу приповједачку литературу Јара Рибникар је уносила вибрантност при тумачењу свијета и живота, за разлику од прозе послије Другога светскога рата, која се је била посједнута непосредним друштвеним догађајима и тиме, поучена Исидором, Андрићем и Матићем, с којима се и дружила, и себи отварала могућности за откривања и тумачења сложенијих и тајанственијих животних ситуација. У том смислу, роман "Јан Непомуцки" инспирисан судбином њенога оца, Емила Хајека, литерарно је свједочанство о добу у којему је главни јунак живио, у првој половини 20. вијека, колико и о судбини главнога јунака, јер се догађаји око Другога свјетскога рата у грађанској средњој Европи преносе и на Балкан, па се испреплићу до те мјере да ће у нашој средини имати импликације снажног и радикалног друштвеног преврата.

Међутим, тек простори документарне прозе од оне врсте у којима сам писац постаје главни јунак приповиједање, аутобиографске литерарне вокације, као што је, на примјер, ванредна књига Борислава Пекића "Године које су појели скакавци", отварају нове могућности за опсесивне теме Јаре Рибникар, за однос општег и посебног у људској судбини, с једне стране, а са друге прожимање различитих људских судбина и схватања у формирању колективне свијести у окружењу писца. А пошто се Јара Рибникар кретала у круговима и политичке и интелектуалне елите и у Југославији, па и у Европи и свијету, захваљујући и ПЕН клубу чији је била предсједник у Србији, и пословима које је обављала, и у току Другог свјетског рата и послије њега до краја вијека, који су били и издавачки, друштвено-политички, али и сасвим лични и породични, њено вишетомно дјело "Живот и прича" аутентично су и увјерљиво свједочанство о људима с којима се сретала у свом дугом и занимљивом животу. "Живот и прича" је, прије свега, литерарно свједочанство о добу и догађајима на начин како их је видјела овај свједок–писац, са детаљима виспреног посматрача и безазленога тумача, при чему је детаљ битан, и лични доживљај без потребе да се дају коначни и аподиктични судови. Али, управо опсервирање детаља у свједочењу Јаре Рибникар указује на битне особине личности о којима размишља и којих се сјећа. У тој селективности при избору детаља, или је то можда особеност Јаре Рибникар као писца, могућно је уочити њену трајну тежњу да свједочи сасвим лично.

За читаоце ове списатељице, а превођена је и на мале и не велике језике, на језике малог и великог утицаја, остаје њено дјело као дуготрајно литерарно свједочанство једне будне и радознале интелектуалне свијести о искушењима великих догађаја у малом народу али и великих идеја хуманистичке традиције које се очитују у малом народу.

Јара Рибникар је литерарни свједок бурних догађаја код нас, од Првог свјетског рата па до овога посљедњега у 20. вијеку, од Октобарске револуције до пада Берлинског зида, а и времена хладнога рата, али је и учесник, тако да њена свједочења и литерарна свједочанства о недаћама нашега народа од стварања Југославије до њеног распада, унутар друштвене елите, и културне и политичке, а припадала је грађанској љевици међуратног Београда, учествовала у Народноослободилачком рату и антифашистичком покрету, са оном надом о којој је писао Ернст Блох, кога је и лично познавала, у бољитак човјечанства, у социјалну правду, у моћ духовне елите.

Можда је томе највећма допринијела њена антиморалистичка природа отвореног поимања живота као највише људске вриједности. Морализам је за њу имао класну обојеност, и са либералне, и са конзервативне, стране погледа на свијет и живот. У посљедњем периоду свог дуговјечног и плодног живота изабрала је као пургаторијум трансценденталну медитацију за ослобађање од депресивних сјећања на сва искушења која је прошла од дјетињства до старости. Пишући књигу о томе духовном феномену источњачке мудрости, Јара Рибникар је свједочила и о томе да јој је та врста очишћења не само продужила трајање, већ да је омогућила да њена увјерења о животу као једином смислу постојања остану сакросанктна. Иако су њене жудње за поправком живота маргинализоване вијеком у којем је живјела, ужасима фашизма и стаљинизма, а и доминацијом новог светског поретка, Јара Рибникар је вјеровала у постојаност човјековога живота. Оно деструктивно и демонско у људској природи треба поништавати добрим и креативним.