Права прича за Емира

Радници филма се жале како не добијају од државе новац за снимање филмова. Један мој колега (СПС) лепо им је рекао – када наши филмови почну да добијају награде на фестивалима у Кану, Берлину, Венецији, Москви, онда ће наше филмаџије лако да добију новац за следећи филм.

Ја (ЛДП) се слажем с колегом. Повику за новцем диктира Филмски центар Србије. Који практично не постоји. Јер о избору мојих колега који су сами себе изабрали – директора центра и чланове управе – одлучиће напредњаци и они ће поставити своје другаре.

Постављам питање како то да румунски филм годинама на великим фестивалима добија награде. И они се жале да снимају скоро без државног новца. Како то да у Берлину, на фестивалу добије награду онај босански режисер (има и Оскара), и то за филм у коме главну улогу игра Циганин (Ром) и добија главну награду.

Човек се одлучио на покер филм и Циганин, аматер, добио награду (у Босни за Роме кажу и Цигани). Или, како то да последњих десет година највеће награде на најважнијим фестивалима добијају људи из режима који се сматра диктаторским? Видео сам тридесет иранских филмова. Десетак од њих сија од страсти филма, од глумаца, од камере, од сценографије.

Један од тих филмаџија из Ирана, Абас Кијаростами, данас је светско име. Он је победио у Венецији. На филму је данас јако позната породица из Ирана, Макхмалбаф. Муж, његова жена и ћерка снимају филмове, добијају награде. Додуше, давно су отишли из Ирана али то не значи да су одласком из земље снимали лоше филмове. Не, велики фестивали их познају.

Имамо ли ми режисера који је у истој лиги као ови ирански режисери и писци? Имамо: Емира Кустурицу. У току ових дискусија о српском, очајном филму, без филма и пара, и о Центар филму, нико није поменуо да би Кустурица могао да нам помогне.

Не да помогне него да буде онај човек који би био најбољи и за Филмски центар и човек кога би просто замолили да буде бард српског филма, за све нас, ауторитет и за министра културе и за Вучића. Само узгред, па и Емир дуго не снима нови филм, али не ленчари.

Пише књиге, игра као глумац у страним филмовима, има сјајан оркестар, ено га како свира по Јужној Америци, ено га у Русији са Михалковим, ено га у вести да ће можда снимити филм са Блабеновим (познајем човека, сјајан режисер).

Ево га, Емир са филмским фестивалом док наш Фест грца у покушају да доведе неку славну личност са филма е да би прошетао оном жутом поњавом.

Криво ми је што Емир мене још није позвао на тај његов фестивал, мораћу да направим филм који би био добар за Кустендорф. Узгред, припремам баш за његов фестивал документарни филм о Чеди Јовановићу. Мислим да су Чеда и Емир слични по храбрости.

Емиру не треба храброст да гарантује министру културе да ће, ако дође да води српски филм, с том улогом добити почетне паре. И Ђилас би волео да га Емир посети – има Ђилас пара за филм. А у Демократској странци има тема за филм – одлазак лепог Тадића, а можда и за мјузикл о сукобу Ђиласа и бившег министра спољних послова.

Заиста, сада ми паде на памет идеја – Емир би то умео да напише – филм о тим такозваним политичарима, уз музику његових Рома.

Ако би Емир повео српски филм, зар Мишковић и његов син не би дали много лове за један филм о њима – како су се провели у притвору, а Делта и даље ради. Па онај Костић, што држи небо Војводине. Око њега има љубавна прича која се пише по таблоидима.

Или, ево, шта би Кустурица могао да покрене. Подсећам да је Енглеска снимила много филмова о својим краљевима и краљицама, с краљевским темама. Имамо ли ми краљевску тему? Мислим да је то права прича за Емира.

Ево је: у Београду већ десет година живи у краљевском дворцу принц Александар, син краља Петра Другог. Он је дошао с надом да ће постати краљ Србије. Али ево, пролази већ много година, принц са женом живи у дворцу, има лепе хуманитарне активности. Деца му студирају у Лондону.

Принц је дошао у Београд, али је тек замуцкивао на српском. За ових десет година почео је боље да говори српски, међутим жали се да од српске владе нема још наговештаја да би могао да постане краљ.

У овој причи има и породичне драме, наиме, стриц принца Александра, принц Томислав, мислио је да он треба да постане краљ Србије. Уз то, имамо и принцезу Јелисавету која претендује, као ћерка принца Павла, да има права на двор, као и на неке куће на Бледу.

Ово је прича за тебе, Емире. У ствари, ја сам већ покушао да је напишем, али моју идеју су одбили. Ту идеју поклањам теби, Емире. Јер, без Емира нема мира, али биће пара за домаћи филм!