Од исповедаонице до штале

Сад ће да се дигне галама. Да се духови узбуне, једни су за, други против „Фарме” или „Великог брата”.

Могу да се поведу, и воде се одраније, социолошке, филозофске, литерарне, кафанске, комшијске и друге расправе о том феномену, али, тако је како је.Бурна расправа је неизбежна. Сви ће да говоре. Нико неће остати равнодушан, бар извесно време. Иако тврде супротно, већина, заваљена у фотељу пажљиво прати шта се то збива. И то од почетка, од тога како гости долазе на фарму и у кућу, како се понашају. Све је интригантно, и њихове исповести и испади.

Можда је то стога што „ова наша сиромашна домовина не може онима који у њој пребивају да пружи пристојан живот”, како то реско пише у „Животињској фарми” творац „Великог брата”, Џорџ Орвел.

Ствари су обрнуте. Није све као у роману „1984”. Уместо „Великог брата” који мотри, овде публика прати догађаје, више или мање спорне.

Људи радије брину туђу бригу, запостављајући своју авлију. Важније је шта се чује у исповедаоници других и шта се ради у туђој штали.

У „тако бедним животима какви су наши”, како би рекао опет тај Орвел, пажња се усредсређује на звезде и звездице, голишаве лепотице, певачице, водитељице... Реч имају скакачи увис, каскадери, кувари. Зашто да не?

У овом тренутку, извесни Екрем Јеврић познатији је него неки оперски певач,оставља дубљи утисак него ревносни говорник у парламенту или досадни писац, а камоли земљорадник или власник пашњака. Могуће и због тога што пева о свакодневици „кућа–посо, посо–кућа”. Да се освежи памћење онима који су заборавили, господин је на фарми по други пут, један од учесника телевизијског шоуа.

Судбина је не само у овом поретку да се прати шта раде криминалци, адвокати, или млади певачи из Суботице или Чачка. Такозвани папараци одмах потрче да покажу где су и шта раде и они који су под истрагом, иза решетака, али и њихова родбина и пријатељи, без обзира на то да ли се ради о болести, смрти или порођају. У дну срца, можда се неко запита и шта би да се он нађе у сличној позицији.

Фризери и стилисти су на мети, али ипак остају на маргинама. Поготово у односу на Новака и Ану.

У жижи интересовања су политичари, посебно министарке и министри. И то је разумљиво. Људи, којима је основни извор информација та чаробна телевизијска кутија, толико се сматрају блиским људима с „врха државе” да их лежерно ословљавају са, рецимо, Тома, Браца, Ивица, а реч је заправо о председнику Томиславу Николићу, министру Братиславу Петковићу, премијеру Ивици Дачићу, као да су рођаци и њему и Чедомиру Јовановићу или Мркоњићу, Велимиру Илићу... То су у овом тренутку веома важни људи.

Исто као што је важно да се нови свети отац папа, бори за напредак, а могу да се постављају узгредна питања како се он, заправо, зове, да ли Фрањо, Фрања, Франциско или Франческо... Земљотрес на Тајвану, оптужбе за корупцију у земљи и региону, суђење за пресецање председникове колоне, стање у полицији или могући банкрот на Кипру могу да буду узбудљива инспирација колико и снег у Кијеву. Већ идућег јутра, као што се свака фудбалска утакмица проглашава за меч године, оживљавају ликови са фарме или ликови за које се вели: „big brother is watching you”... Гледа те „Велики брат”, залудно је супротстављати се.

Новинар и писац