Одлазак краља виолончела

Средином марта, из Берлина је у Београд допутовала наша истакнута виолончелисткиња Ксенија Јанковић, на заказани концерт на Коларцу. Публици је поручила да Синфонију кончертанте која је те вечери била на програму посвећује своме тешко болесном професору Мстиславу Ростроповичу.

Некад је славном Слави, како су га пријатељи звали, то дело посветио његов аутор Сергеј Прокофјев. Поменути музички догађај у Београду предочио нам је да уметник, који је говорио да је љубав за живот нешто најдрагоценије, бије своју последњу, најтежу битку. Успео је да дочека свој 80. рођендан, 27. марта, али не и овај мај. Уочи празника умро је у московској болници велики виолончелиста, али и диригент, пијаниста, композитор и човек слободног духа, што је и платио изгнанством из своје земље, дугим 17 година.

Мстислав Ростропович родио се у Бакуу (у Азербејџану, некад у Совјетском Савезу) у породици музичара: отац виолончелиста, мајка пијаниста. Ако је кутија очевог инструмента била колевка једној беби, онда то сасвим личи на некакав знак судбине. Међутим, признао је, док је учио чело често је једва чекао да се вежба заврши и са радошћу трчао на часове композиције код Дмитрија Шостаковича, свог славног професора с којим ће постати пријатељ и који ће после писати музику за њега. Баш као и његови пријатељи Прокофјев и Бритн. Друге да и не помињемо, али морамо рећи да је овај геније за виолончелом толико инспирисао композиторе да је, захваљујући њему, литература писана за овај инструмент данас неупоредиво богатија него пре.

Ростропович је знао да се нашали и каже како је бигамиста и да му је друга супруга – виолончело. Прва је сопран Галина Вишњевска, звезда Опере Бољшог театра све док 1974. нису напустили СССР чијој су се власти замерили својим пријатељством са Александром Солжењицином и другим политичким "преступима". Тако су се велики уметници, без новца, са мало пртљага и са две кћери, које ће такође кренути стазама музике, отиснули у бели свет.

И баш у граду где је Бела кућа Ростропович ће дуго бити уметнички директор и диригент Националног симфонијског оркестра. Али, његов "посао" није био само у Вашингтону. Велике музичаре сви би да чују и виде. Београдска публика имала је ту срећу више пута. Уосталом, стотинак концерата годишње била је његова норма. Седао је и за клавир да прати своју Галину, а њега за виолончелом понекад је пратила њихова кћи. Кућа Ростроповича увек је била испуњена музиком. Њихов дом у Паризу испунио је и руским намештајем, сликама, предметима... Све, баш све, било је руско, а он је говорио: "Направио сам своје мало руско острво у Паризу". Мало острво за спас од велике туге због своје изгубљене земље.

Дошао је, међутим, дан када је Европа почела да мења своје лице. Чим је чуо да је срушен Берлински зид, сео је у авион и непозван стигао тамо да одсвира на том чувеном месту – концерт за себе самог. Поштоваоци и знатижељници су се, наравно, брзо окупили да чују великана који је овај историјски чин доживео и као рушење баријере у сопственој души. Била је то 1989. а ускоро, после 17 година изгнанства и одузимања држављанства, Ростропович је поново видео своју "родину". Онај зид туге срушио је Горбачов; Јељцин, а у марту 2007, на прослави 80. рођендана и Путин, одликовали су га високим орденом.