Одредити приоритете на нивоу производа

До пре некoлико година приватизација је била магична реч, од које су неки очекивали да ће ефикасно излечити тешко оболелу српску привреду. Шминкање бабе очигледно није успело. Транзиционим реформаторима се сада чини да је решење у поновној индустријализацији Србије. Да ли ће и она доживети судбину приватизације, пошто се за њу тренутно најгласније залажу они који су и уништили индустрију Србије?

Да ли ће и концепт реиндустријализације Србије имати исте ефекте, као и модел транзиције–развоја из прве деценије 21. века? А он се заснивао на приливу иностраног капитала, на приходима од приватизације, огромном увозу и динамичном развоју сектора услуга. Такав модел је докусурио индустрију Србије, изнедрио увознички лоби, ликвидирао четири домаће и довео стране банке, скројио државу по мери дела политичке, пословне и интелектуалне елите, уништио средњи слој, а раднике свео на ниво технолошког робља.

Србији су данас потребни људи са визијом, који неће водити зихерашку економску политику да би сачували власт и привилегије. Снажан корак напред ће бити направљен тек када се поред немилосрдне борбе против корупције формулише и ефикасан програм опоравка и развоја Србије.

Искуства већег броја земаља света показују да је индустријализација најефикаснији метод развоја, који најбрже обезбеђује остварење најважнијих друштвених циљева. Србија је данас у веома тешкој позицији и само поновна индустријализација може спасити државу од банкрота, повећати производњу, БДП и запосленост. Да би се то заиста десило потребно је учинити најмање следеће.

Прво, влада мора радикално поправити пословни амбијент Србије. То практично значи да корупцију треба свести на ниво статистичке грешке, а државну администрацију учинити одговорном и ефикасном, као што је она у већини земаља ЕУ.

Друго, кључне инструменте економске политике треба усмерити ка подршци производњи и извозу, а не као што је то до сада био случај, увозу и услугама. Политику „јаког” динара потребно је заменити политиком умерене депресијације динара. Уместо деценијске неуспешне борбе против инфлације, контролисаном експанзивном монетарном политиком треба подстицати производњу и извоз. Покривање огромне буџетске рупе и све већих државних апетита, уместо повећањем пореза, парафискалних намета и спољног и унутрашњег дуга, остваривати растом производње и већом фискалном дисциплином.

Треће, секторске политике, међу којима је најважнија индустријска, морају добити много значајније место. Држава треба да одреди приоритете, али не на нивоу грана, како предлажу неки од креатора нове реиндустријализације, од којих већина и не припада индустрији (инфраструктура, пољопривреда, грађевинарство), већ на нивоу производа, за чију реализацију Србија има потребне услове, и који се могу продати на светском тржишту. Подизање конкурентности и динамичан развој могуће је обезбедити политиком умерене депресијације динара, повољним кредитима развојне банке, снажним пореским олакшицама и подстицајима, али и државним субвенцијама.

Политика подршке се мора потпуно променити. Држава треба да помаже програме-пројекте са унапред дефинисаним циљевима (раст производње, запосленост, извоз). Контрола остваривања установљених циљева се мора озбиљно спроводити. Уколико се они не реализују, средства државне подршке морају бити без изузетка враћена. Смисао подстицаја није да се неко предузеће деценијама помаже, већ да се обезбеди остварење установљених циљева, односно да се створи јака, конкурентна и дугорочно одржива српска индустрија, која за неколико година мора самостално функционисати и без државне подршке.

Ако би се којим случајем обезбедили ови предуслови, дубоко верујем да бисмо на почетку наредне деценије са уважавањем почели говорити о новој генерацији српских богатих људи, у чијим производним и извозно оријентисаним предузећима би радили добро плаћени српски радници.

Професор Економског факултета Универзитета у Београду