Радне бригаде не напушта ударнички дух

Њихове руке више нису младе, као 1963. када су певали: „Ој, Скопље, граде мили, ми те нисмо оставили. Дизаћеш се до висина, градиће те омладина. Ој, Скопље, крај Вардара, омладина тебе ствара.” Орила се песма, само два дана после разорног земљотреса који је задесио македонску престоницу, а пет дана пре доласка Никите Хрушчова у овај град. Пола века касније, некадашњи Титови омладинци евоцирају успомене на доба када су се, на позив партије, формирале колоне волонтера спремних да лопатом и крампом граде бољу будућност.

Редакцију „Политике” посетили су учесници омладинских радних акција (ОРА). Делегацију је предводио председник скупштине Удружења учесника радних акција и волонтера Србије Стеван Стојановић, први човек кровне организације која окупља око 40 локалних удружења. Као некад, раме уз раме, били су председавајући Удружења студената Правног факултета учесника ОРА и некадашњи командант бригаде „Страшо Пинџуров” Милован Степановић и његови другови са београдског Правног факултета, чланови Организационог одбора Милојко Поповић (бивши командант „Скопље 63” и „Спасоје Драговић”), као и Милутин Нићифоровић, учесник четири ОРА.

– Само у Београду данас има око 700 активних припадника нашег удружења. Наравно, акцијаша има много више, али нису сви активни на нашим скуповима. У целој Србији има нас сигурно на десетине хиљада, међу којима велики број добровољних давалаца крви, разних добротвора. Сваке године обележавамо 1. април у Дому Народне скупштине, као Дан радних акција. А централна прослава биће на Фрушкој гори, 20. априла, уз пратеће манифестације на Црном врху, у Краљеву, Пожаревцу, Смедереву, Кикинди... – наводи Стеван Стојановић.

И некадашњи акцијаши студенти Правног факултета у Београду обележавају свечано овај дан, напомиње Милован Степановић. У периоду од 1958. до 1964, на Правном факултету формирано је 16 омладинских радних бригада са више од 2.000 учесника. Све бригаде носиле су имена народних хероја, студената Правног факултета.

– Ове године први пут смо укључили и младе представнике студентског покрета са Правног факултета. Данас неки тврде да је учешће на радним акцијама било из каријеристичких разлога, да су учесници имали неке привилегије после, или чак да су учесници приморавани да учествују. Одговорно тврдимо да су то гнусне лажи – уверава Степановић.

Учесници ОРА подсећају да су се у њиховим редовима „калили” Коста Чавошки, Небојша Попов, Зоран Ивошевић, Живадин Јовановић, али и Слободан Милошевић, Александар Тијанић, Иван Бекјарев, Миша Јанкетић, Љуба Тадић, Зафир Хаџиманов...

– Када је Савез студената Правног факултета објавио позив студентима да се пријаве за ОРА „Колашин – Бијело Поље”, за три дана се пријавило 250 студената, од потребних 120, колико је бригада требало да броји. Одбор је прекинуо даље пријаве, а затим свео број на 140 студената. Они који су отпали, плакали су и жалили се што не могу да иду – присећа се Милојко Поповић радног ентузијазма тадашње омладине.

Милутин Нићифоровић објашњава да су акције биле радна, образовна, интелектуална и морална школа.

– Изграђивали смо земљу и себе. Долазиле су нам најугледније личности из културног и јавног живота, као што су академици Радомир Лукић и Мирослав Печујлић. Професор Андрија Гамс је 10 дана био и учесник наше бригаде. Сада се спремамо да поставимо спомен-плочу у двориште Правног факултета, добићемо и витрину, у коју ћемо сместити наше слике, ордење, признања и најважније податке о свим бригадама, као сећање и подстрек садашњим и будућим генерацијама – напомиње Нићифоровић.

Стојановић подсећа да је скупштина Удружења учесника радних акција и волонтера Србије усвојила 2. децембра документ под називом „Национални програм јавних радова – допринос изласку из привредне, економске и моралне кризе Србије”.

– Идеја је упослимо све који данас немају посла, на тај начин што би они радили корисне послове, као што су чишћење река и приобаља, заштита против поплава, сађење шума и много тога другог, а заузврат би добијали надокнаду из буџета – открива Стеван Стојановић и напомиње да ће сутра на Ушћу обићи камен темељац изградње Новог Београда, а после тога следи бригадирски пасуљ у Студентском граду.

Планове за српски „Њу дил”, по узору на године послератне обнове и изградње, некадашњи ударници поткрепљују тврдњом да је, готово голим рукама, брже изграђен аутопут од Марибора до Скопља него што ће се данас, са свом механизацијом и страним фирмама, довршити деоница од Суботице до Новог Сада.