Дискретни економски патриотизам САД

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Може ли се говорити о протекционизму у земљи у чијим робним кућама се тешко може наћи нешто са етикетом „мејд ин Ју-Ес-Еј” („Произведено у САД”) и на чијем је тржишту обиље производа из свих крајева света. Па и у случајевима са познатим америчким брендовима: рецимо популарни „ајфон” или „најки” патике – произведенису у Кини или Индонезији.

Није ли САД, уосталом, шампион глобализације и слободне трговине? Јесте, али оно што се види обично није цела прича. Нема земље која је имуна на вирус „економског национализма” који увек потеже аргументе заштите домаће индустрије и домаћих радних места, па то није – или није бар у оној мери у којој се представља – ни Америка.

Када је крајем децембра у Женеви одржана седница једног одбора Светске трговинске организације, добила је публицитет пре свега због тога што су амерички трговински партнери изнели озбиљну забринутост да ће било какво стезање фискалног каиша (које је потом овде заиста уследило), бити повод за увођење протекционистичких мера. Не додуше оних директних и видљивих: амерички протекционизам је дискретан и упакован у правила „фер трговине”. Конкретни страхови које су изнели амбасадори америчких партнера у СТО били су друге врсте.

Финансијска подршка неким индустријама (грана која производи соларне плоче најчешће се притом помиње) или „неконвенционална монетарна политика” – јефтин новац који, због готово нулте референтне стопе централне банке, могу да позајмљују америчке корпорације, свакако није њихова мала предност.

Или могућност да се у америчким лукама уведе обавезно „скенирање” контејнера са увозном робом (на рачун њених извозника) како би се открио могући нуклеарни или други опасни материјал – што би повећало цену трговања са највећом светском економијом.

Највеће полемике о протекционизму овде су вођене почетком 2009, када је влада тада тек устоличеног председника Барака Обаме, уз велику подршку Конгреса, испословала закон о економској обнови, после друге највеће кризе у историји капитализма. Тај програм је предвиђао око 900 милијарди долара економских стимуланса домаће привреде, финансијског и индустријског сектора (тим парама спасена је и америчка аутомобилска индустрија: два од три домаћа произвођача у то време су у стечају).

Поменути закон је имао и клаузулу „куповати америчко”, која је предвиђала да материјал који се користи за реализацију пројеката обнове инфраструктуре – челик, гвожђе и остало – мора да буде домаће производње, што је изазвало велике полемике око тога да ли ће ћар појести вајду, то јест штета бити већа од користи.

Ова одредба је додуше изузимала земље са којима САД има билатералне или регионалне уговоре о слободној трговини, па је њено дејство било практично занемарљиво, али је била подсетник да протекционистички рефлекси постоје.

У Америци се веома тешко долази до консензуса о било чему, па и о мерама које би биле у категорији „економског патриотизма”, како се још описује протекционизам. У игри је увек много супротстављених интереса: они произвођача су например другачији од интереса трговаца, па су конкретне мере увек резултат дугих преговора, интензивног лобирања и политичке трговине.

У својој историји, кад год јој је то одговарало, Америка је била велика протекционистичка сила, а нарочито до 1915. Протекционистички рефлекси реактивирани су и после „Велике депресије” у тридесетим годинама прошлог века, када је донет досад најригорознији закон у том погледу који се такође звао „Купујмо америчко”. Он је међутим направио велику штету и од њега се одустало.

Протекционистичке мере данас су, рекосмо, индиректне: то су рецимо велике субвенције (око 20 милијарди долара годишње) фармерима којима се гарантују откупне цене, а неки производи, попут кукуруза, и додатно премирају. Или заштита тржишта медицинских услуга и лекова, другачијим стандардима и оштрим патентним правом.

И овде постоје царине и тарифе којима се опорезује увоз. Како ће који извозник на ово тржиште у томе проћи, зависи од његовог статуса: да ли са САД има наки билатерални или колективни трговински споразум, да ли је у СТО или није, да ли има статус земље са којом се одржавају „нормални трговински односи” (некадашњи статус„најповлашћеније нације”) и слично.

Америка је дуго била највећи профитер глобализације (која није ништа друго него слободна трговина и слободно инвестирање), и од тога су њене корпорације извукле енормну корист. У последњој деценији се међутим констатује да је због тога и ова земља увелико „деиндустријализована”: производња је пресељена у Кину и другде где је радна снага јефтинија.

Сада се повлаче потези да се то преокрене, што повремено буди и инстинкт протекционизма, који међутим није драстичан. Не треба, међутим, заборавити да су амерички радници и даље светски рекордери у продуктивности.

Милан Мишић