Ватерло у Гетисбургу

Од нашег сталног дописника

Гитисбург, Пенсилванија – Американци се већ трећу годину подсећају најтрауматичнијих момената своје историје, са којом желе да упознају и свет. Комеморативне свечаности поводом 150. годишњице грађанског рата који је трајао од 12. априла 1861. до 9. маја 1865. почеле су 2011, а завршиће се 2015.

Центар за страну штампу при Стејт департменту већ је у неколико наврата организовао посете страних дописника местима важних битака. Одредиште дописничке експедиције прошле недеље био је Гитисбург, мали град у Пенсилванији, на сат и по вожње од Вашингтона.

Пут је водио кроз Конгресну библиотеку, где је од прошлог новембра отворена изложба посвећена грађанском рату. Изложба, са документима, примерцима новина из тог доба, чак и аутентичним фотографијама, оружјем и предметима, показује и колико је Америка већ средином 19. века била развијено друштво, али и колико је рат за њен опстанак био бруталан.

„Земља није била припремљена за толико крвопролиће”, објаснила нам је Мишел Кроул, историчарка Библиотеке и кустос изложбе. Цена сукоба два дела тадашње Америке – индустријског севера и робовласничког југа – била је драстична: око 620.000 погинулих, што би било као кад би данас у неком рату страдало шест милиона Американаца.

Битка код Гетисбурга била је у том рату највећа кланица. У њој су се сукобиле највеће појединачне формације противника: 85.000 војника Армије Потомка на страни Уније и 75.000 бораца Конфедеративне армије Северне Вирџиније.

Унионисти су тек добили новог команданта, генерала Џорџа Гордона Мида, док је конфедералисте предводио њихов најславнији војсковођа, генерал Роберт Ли.

У то време иницијативу имају сецесионисти. После победе у у Вирџинији у мају, генерал Ли је започео своју другу инвазију на север, не би ли стигао до Филаделфије и на председника Абрахама Линколна извршио притисак да рат обустави.

Армија Потомка је кренула за њим. У то време нису могли да знају међусобне положаје – могли су само да их нагађају. Пошто је пут ка Филаделфији водио преко Гетисбурга, тада вароши од 2.400 становника, две војске су се случајно среле баш на широком пољу у његовом предграђу. И нису имале избора него да се сукобе.

Битка је трајала од 1. до 3. јула. У прва два дана чинило се да ће победу однети војно способнији Ли, који је и у ранијим биткама своју бројчану инфериорност надокнађивао смелошћу и вештим маневрима.

Али Армија Потомка је овог пута издржала: трећег дана је одбила одлучујући јуриш конфедералиста, наневши им огромне губитке, па Лију није преостало ништа друго него да заповеди повлачење.

Историчари ту битку сматрају прекретничком. „Победа! Ватерло је засењен”, био је наслов извештаја о бици у „Филаделфија инквајереру”. Срушен је мит о непобедивости генерала Лија, у Гетисбургу је показано да је Унија и технолошки и политички супериорнија.

Рат ће се додуше наставити, у следеће две године биће још тешких битака, али ствар Југа ће од тада бити све безнадежнији.

Бојно поље код Гетисбурга данас је велики (24 квадратна километара) војни национални парк који годишње привлачи око милион посетилаца. За овогодишњу комеморацију на 150. годишњицу, која ће се одржати од 28. јуна до 7. јула, припреме трају већ три године, каже нам управник парка Боб Кирби, откривајући да ће главни учесник бити председник Барак Обама.

„Наша мисија је одавање поште жртвама и образовање садашњих генерација, да се не заборави шта се овде догодило”, објаснила је потом Џоана Хенли, председница Гетисбург фондације, такође учесник у припремама за комеморацију, која ће, према речима Нориса Фловерса, шефа Бироа за посетиоце, бити повод да се ове године дочека чак четири милиона посетилаца.

Поприште битке је у ствари главни разлог за долазак у Гетисбург који данас има 7.600 житеља. Вилијем Ко треба да за главну свечаност припреми симулацију битке са 10.000 учесника у униформама две војске. Само бојиште данас је „у максимално могућој мери” налик оном од пре век и по, ако се изузме мрежа асфалтних путева за његово разгледање из аутомобила.

Тамо су још камени грудобрани две стране, ограде имања у тадашњем стилу, а конзервирано је и изложено и 410 топова који су у то време били једина артиљерија. Израчунато је да је за три дана војевања овде потрошено више од 500 тона муниције.

На бојишту је чак 1.328 меморијала и скулптура  разних величина, по чему је ово највећи споменички парк на свету. Први је постављен већ у новембру 1863, када је на званичној комеморацији, на којој је отворено национално гробље за погинуле војнике, Линколн одржао свој најкраћи – трајао је само два минута – али и најчувенији говор, који се сматра једном од најбриљантнијих државничких беседа на енглеском језику и у америчкој историји.

Иако су „сви Американци”, само два споменика су посвећена пораженима. Гетисбуршка битка је била највећа икад вођена на америчком континенту: процењено је да је укупан број жртава 51.000. Убијених, рањених (од којих ће већина брзо умрети због тога што није било услова да се адекватно лече), несталих...

Данас је све то ипак више туризам него историја. Замишљање призора ратне страхоте од пре век и по у сваком изазива емоције, али овде није разлог за поделе. Две стране су се после рата брзо помириле, Америка је остала једна, ропство је укинуто, али ће борба за грађанску равноправност црнаца потрајати још један цео век.

Линколн је у својој гетисбуршкој беседи бриљантно образложио прави смисао рата. Говор Барака Обаме на истом месту, век и по касније, биће коначни доказ да он није био бесмислен.