Приштина од осмеха до суза

Просветни радник у пензији и професор српског језика Олга Димитријевић рођена је и живот, до 1999, провела у Приштини. Живела је у старом делу града Диван-јол, где је, како сведочи, одувек било више српског живља. Олга је објавила три књиге о свом граду. У првој, описује своју улицу и најближу околину, у другој целу Приштину, док је трећа књига, под називом „Смех и сузе”, посвећена гимназији „Иво Лола Рибар” коју је похађала. Из свог града отерана је под претњом оружја, 15. јула 1999, месец дана после изласка српских снага из покрајине.

– Рођена сам 1941. у староседелачкој приштинској породици. Сећам се детињства у свом граду, памтим га по дружењу и безбрижности. Отац ми је био кројач, мајка домаћица. Није било лако обезбедити пристојан живот, али за све је било једнако. Памтим цветне баште, седење испод бехара, смех, песму – прича Олга.

У Приштини је у то време највише било Срба, а тек после су почели Албанци масовно да се досељавају. Долазили су са села, као и из Албаније.

– Када сам ја ишла у школу, било је само једно албанско одељење, а три српска. Међутим, када сам почела да радим у Основној школи „Мехо Барјактаревић”, већ је било више албанских одељења. Претила је опасност за радна места професора српског језика, јер се број албанских одељења стално повећавао, а српских смањивао. Албанска деца учила су српски као „нематерњи језик”, док су српска исто тако учила албански. Албанци су једни друге протежирали, гурали на истурена места. У почетку нисмо то примећивали, слагали смо се с њима, дружили се – објашњава наша саговорница.

Проблеми су почели доношењем Устава из 1974, када се већ осетило да ће бити великих невоља.

– У мојој струци то се огледало кроз питања уџбеника, поштовање закона и школског програма. Због тога што су били у већини, њихови ђаци увек су морали да добијају прве награде, без обзира на квалитет. Ситуација је ескалирала 1981, инсистирали су на томе да су обесправљени, а сви смо знали да није тако било. Школовали су се, радили, заузимали руководећа места. По националном кључу увек су били у предности. Почело је да бива страшно, изгубили смо већ слободу, и у раду и у животу. Престали су на послу потпуно да говоре српским језиком, а ми нисмо добро разумели албански, што је доводило до још већег неповерења – додаје Олга Димитријевић.

Само најистрајнији међу Србима остали су у Приштини, велики број се иселио, почев од шездесетих. А седамдесетих и осамдесетих то је попримило масовни карактер.

– У нашој згради од 10 станова, ми смо били једина српска породица. А кад сам ја рођена, читави делови града били су српски. Уставне промене крајем осамдесетих донеле су неки бољитак, али су зато Албанци напустили наше и створили паралелне институције. Тада сам радила у Министарству просвете Србије, као школски надзорник. Нисмо имали приступ у њихове школе, свака веза је била прекинута – присећа се Олга.

Током деведесетих ситуација је постала готово неиздржива. Убиства и малтретирања била су свакодневна појава. Српска деца не смеју увече да излазе, немају забавни и културни живот. У селима се дешавају убиства и шиканирања. Почеле су масовне селидбе.

– Коначан ударац догодио се 1998. и 1999, када су почели бомбардовање и рат. Наши мушкарци су морали да се организују и дежурају како би спречили упаде преко ноћи. До последњег дана нисам веровала да ћемо напустити град, мислила сам да ће страна војска да уведе ред. Али, тада су тек настале неиздрживе тешкоће. Људи су нестајали у Приштини. Насред улице наоружани људи су пресретали и отимали возила, српски језик није смео да се чује. Ни у продавници нисмо могли да купујемо – описује ове страшне тренутке Олга.

Онда су, почетком јула 1999, дошли људи са оружјем и избацили их из стана. Ништа нису могли да понесу. После десетак дана проведених у кући Олгине мајке, Димитријевићи су 15. јула напустили Косово. Данас, са супругом и две ћерке, Олга живи у Београду. У својим књигама наставља да пише о лепим сећањима живота у Приштини. Како каже, да млађи не би заборавили.