Саосећајност се не убризгава у нос

Да ли је морално оправдано да мајка којој недостаје мајчински осећај себи га убризга у нос путем окситоцин спреја? Овим и многим другим питањима бави се савремена биоетика, једна од најзначајнијих научних дисциплина развијених друштава данашњице.

Још једна дилема савремене биоетике: испитни рокови се приближавају, тако да је можда време да студенти затраже помоћ лекара, који им преписују пилуле које ће их „сазнајно допинговати”. Њихова концентрација, фокусираност, мотивација и издржљивост биће знатно појачани. Да ли се, међутим, победе тих академских Ленса Армстронга на испитима могу третирати као моралне и достојне поштовања?

Научници широм света такође узимају сличне лекове за сазнајне функције човека, које ће их подићи до неслућених открића или победа. Србија мало зна о побољшању људске врсте таквим савременим биотехнолошким средствима, па нам таква могућност делује као научнофантастична прича о тоталитарним друштвима која функционишу на идеологији нарко-фашизма. Али, такви лекови постоје у Србији и ми се налазимо у предворју фармацеутског новог света у којем ће, узгред, моћи да се на рецепт добије и морално чистији појединац-грађанин. Убризгавањем спреја у нос, убризгаће му се и 10 божјих заповести.   

Иако нисмо тога свесни, сведоци смо стварања науке будућности.

– Биоетичке студије на Западу су прворазредна тема и њихов циљ је да пруже систематске одговоре на етичка питања која се постављају у контексту утицаја науке и медицине на људски живот – каже филозоф проф. др Војин Ракић, директор Центра за биоетичке студије. 

Када говори о побољшању људске врсте лековима који су се појавили последњих двадесетак година и који утичу на концентрацију, мотивацију и издржљивост, Ракић помиње САД, где те врсте лекова масовно користе ученици, студенти, научници…У њих спадају метилфенидат, неки антидепресиви (такозвани ССРИ), али и поменути хормон окситоцин који јача саосећајност.

– Поставља се питање, као код допинга у спорту: да ли је то оправдано? Да ли је атлетичар који се допингује стероидима прихватљив као победник? И да ли је особа која себи убризгава саосећајност кроз нос – мајка која је сачувала свој идентитет – пита се Ракић.

Питамо се и ми: како ће се Србија укључити у фармаколошке интеграције? Колико је дозвољено мењати људе лековима, пре свега њихову психу и интелигенцију? Ракић, рецимо, оправда когнитивно побољшање уз помоћ лекова, само под условом да имају моралну сврху.

– Ако се у неким земљама са мањом количином јода у води рађају деца са мањим коефицијентом интелигенције, онда је давање тих лекова морално оправдано – сматра директор Центра за биоетичке студије. 

У Србији употреба метилфенидата и назалног спреја окситоцин није распрострањена. Метилфенидат се прописује у западним земљама за синдром хиперактивности код деце, а код нас се то стање не признаје као синдром који треба лечити. У развијеним земљама се он масовније користи, али и за – сазнајни допинг.

Прворазредна тема последњих година је – морално побољшање појединца лековима. Ракић се слаже да такав „третман“ некима звучи богохулно.

– Да ли вештачко побољшање морала доводи до тога да губимо слободу? Да ли заправо постајемо аутомати – пита наш саговорник, сматрајући да све док имамо слободу да одлучимо да ли ћемо узети таква средства и све док те медикаменте не прописује држава, њихово узимање не угрожава слободу појединца – то је морално оправдано.

На наше питање, има ли тог спреја код нас, како бисмо удахнули нешто од моралности, Ракић каже:

– Све се може набавити. Сви поменути лекови реалност су и у Србији, као и њихова спорна употреба и њихова контроверзност. Негде се у употреби тих лекова отишло знатно даље. У САД је још деведесетих година прошлог века изашла књига о родитељству, где се саветује породиљи да, уколико нема довољно снажну жељу да доји, узме назални спреј окситоцин – прецизира др Ракић. 

У Србији су ове појаве већ делимично реалност. И, много је извесније, блиска будућност. Јер, лекови су већ ту. Само их још не користимо масовно, јер не знамо довољно за њих. Али се и Срби ускоро могу наћи у исповедаоници Великог брата.

------------------------------------------------------------------------

Од абортуса до клонирања

– Центар за биоетичке студије, између осталог, покушава да одговори и на изазове попут абортуса, вештачке оплодње, клонирања, ретких болести, неуроетике – указује др Војин Ракић.