Рентни принцип испред производње

Деиндустријализација Србије почиње пре више од две деценијекада транзиција још нијебила на видику. Наиме, златно доба раста индустрије и њеног великог удела у стварању бруто додате вредности и у спољнотрговинској размени осамдесетих година заустављено јевеликом дужничком кризом и наметањем модела стабилизације ММФ-акоји је у основирестриктивног карактера, а означио јесмањење прилива извора кредитирања (наш модел привреде предоминантно зависи од екстерних извора финансирања).

Други период од значаја за деиндустријализацију су погубне санкције међународне заједнице с почетка деведесетих инемогућност извоза робеи услуга, великих трошкова пословања и надасве хиперинфлације у периоду 1992–1993.Период после 1995. годинепочиње благим опоравком индустрије, њеним повећаним учешћем у друштвеном производу уз постепеновраћање извозним активностима. Међутим, прави „цунами” деиндустријализацијекреће почетком овог века с приватизацијом, нерезонском либерализацијом тржишта, енормним увозом робе широке потрошње и капитала. У овим околностима привреди и тржишту је послат лажнисигнал о исплативости или неисплативости читавих делатности, уз фаворизовањеувоза свега и свачега и наравно велико заостајањеизвоза.

Укупна индустријска производња је 2000–2010.чак 2,4 пута мања него 1990.године.

Како вратити индустрију на стазе које ће дугорочно омогућити порастучешћа индустрије у БДП-у, повећати запосленост, подићи ниво извоза и на тај начин повећатистепен отворености привреде према свету?Питање је веома тешко,из неколико разлога:

Лошом приватизацијом уништени сузначајни привредни капацитети јер нови власници без производног и индустријског искуства веома брзо сунапустили делатност,а капацитети или пропадају или су већ продати.

Велики део индустријских капацитета је купован по преферирајућемрентном принципуто јестлокације и земљишта супренамењениза друге делатности.

Више се не може директиваманосилаца економске власти утицати на правац и модел индустријске производње, јер је у оптицају приватна иницијатива,аодлукео правцима развоја и раста компанија сада суу рукама власника.

Реиндустријализација подразумева примену вишег нивоа знања и организације коју привредна елита у Србији тренутно нема, јер је настала на шпекулативним трансакцијама и увозним активностима условљенимповољним апресираним курсом који је дестимулисао сваку извозну активност а фаворизовао увозне операције и екстразараду на домаћем тржишту.

Шта је правац?

Пре свега, држава одређеним мерама економске политике може стимулисати улагања у индустријску производњу која има перспективу,али не више на стари начин већ уважавајући потребе и преференције савремених купаца. И то, у домену примене аутоматизације и роботизације у производњи, увођењасистема квалитета по међународним стандардима, узсасвим нова технолошка достигнућа базирана на „зеленим”технологијама и другачијој енергетској потрошњи.

Фаворизовање привлачења страних инвестиција у градњу производних, индустријских погона и запошљавање радника одређених занимања.

Нереално је да се индустрија врати на нивое пре процеса деиндустријализације као и на нивое претходне индустријске политике јер је свет већ давно превазишао тај модел индустријског развоја.

Питање индустријализације ће бити кључно у наредном периоду, али без јасне државне подршке,засноване на усвојеним стратешким политикама,од тога неће бити велике користи. Приватна иницијатива је пре свега оријентисана на брзу зараду и нижи ризик, како тржишни,тако и политички,и то носиоцима политике мора бити константно у глави. Ова земља има потенцијале за развој великог броја индустрија заснованих на знању и продајисофтвера који се морају много више експлоатисати. Многобројни су примери малих компанија из Србије које продајући памет имају стратешке уговоре с великим и моћним компанијама у свету. Охрабривање наших људи за таквепословеје кључ, било кроз бизнис инкубаторе и кластерску организацију,или пак кроз стратешко повезивање. Дуг је пут, тежак, мучан,али нажалост једини могући.

Доктор економских наука, државни секретар у Министарству спољне и унутрашње трговине