Rentni princip ispred proizvodnje

Deindustrijalizacija Srbije počinje pre više od dve decenijekada tranzicija još nijebila na vidiku. Naime, zlatno doba rasta industrije i njenog velikog udela u stvaranju bruto dodate vrednosti i u spoljnotrgovinskoj razmeni osamdesetih godina zaustavljeno jevelikom dužničkom krizom i nametanjem modela stabilizacije MMF-akoji je u osnovirestriktivnog karaktera, a označio jesmanjenje priliva izvora kreditiranja (naš model privrede predominantno zavisi od eksternih izvora finansiranja).

Drugi period od značaja za deindustrijalizaciju su pogubne sankcije međunarodne zajednice s početka devedesetih inemogućnost izvoza robei usluga, velikih troškova poslovanja i nadasve hiperinflacije u periodu 1992–1993.Period posle 1995. godinepočinje blagim oporavkom industrije, njenim povećanim učešćem u društvenom proizvodu uz postepenovraćanje izvoznim aktivnostima. Međutim, pravi „cunami” deindustrijalizacijekreće početkom ovog veka s privatizacijom, nerezonskom liberalizacijom tržišta, enormnim uvozom robe široke potrošnje i kapitala. U ovim okolnostima privredi i tržištu je poslat lažnisignal o isplativosti ili neisplativosti čitavih delatnosti, uz favorizovanjeuvoza svega i svačega i naravno veliko zaostajanjeizvoza.

Ukupna industrijska proizvodnja je 2000–2010.čak 2,4 puta manja nego 1990.godine.

Kako vratiti industriju na staze koje će dugoročno omogućiti porastučešća industrije u BDP-u, povećati zaposlenost, podići nivo izvoza i na taj način povećatistepen otvorenosti privrede prema svetu?Pitanje je veoma teško,iz nekoliko razloga:

Lošom privatizacijom uništeni suznačajni privredni kapaciteti jer novi vlasnici bez proizvodnog i industrijskog iskustva veoma brzo sunapustili delatnost,a kapaciteti ili propadaju ili su već prodati.

Veliki deo industrijskih kapaciteta je kupovan po preferirajućemrentnom principuto jestlokacije i zemljišta suprenamenjeniza druge delatnosti.

Više se ne može direktivamanosilaca ekonomske vlasti uticati na pravac i model industrijske proizvodnje, jer je u opticaju privatna inicijativa,aodlukeo pravcima razvoja i rasta kompanija sada suu rukama vlasnika.

Reindustrijalizacija podrazumeva primenu višeg nivoa znanja i organizacije koju privredna elita u Srbiji trenutno nema, jer je nastala na špekulativnim transakcijama i uvoznim aktivnostima uslovljenimpovoljnim apresiranim kursom koji je destimulisao svaku izvoznu aktivnost a favorizovao uvozne operacije i ekstrazaradu na domaćem tržištu.

Šta je pravac?

Pre svega, država određenim merama ekonomske politike može stimulisati ulaganja u industrijsku proizvodnju koja ima perspektivu,ali ne više na stari način već uvažavajući potrebe i preferencije savremenih kupaca. I to, u domenu primene automatizacije i robotizacije u proizvodnji, uvođenjasistema kvaliteta po međunarodnim standardima, uzsasvim nova tehnološka dostignuća bazirana na „zelenim”tehnologijama i drugačijoj energetskoj potrošnji.

Favorizovanje privlačenja stranih investicija u gradnju proizvodnih, industrijskih pogona i zapošljavanje radnika određenih zanimanja.

Nerealno je da se industrija vrati na nivoe pre procesa deindustrijalizacije kao i na nivoe prethodne industrijske politike jer je svet već davno prevazišao taj model industrijskog razvoja.

Pitanje industrijalizacije će biti ključno u narednom periodu, ali bez jasne državne podrške,zasnovane na usvojenim strateškim politikama,od toga neće biti velike koristi. Privatna inicijativa je pre svega orijentisana na brzu zaradu i niži rizik, kako tržišni,tako i politički,i to nosiocima politike mora biti konstantno u glavi. Ova zemlja ima potencijale za razvoj velikog broja industrija zasnovanih na znanju i prodajisoftvera koji se moraju mnogo više eksploatisati. Mnogobrojni su primeri malih kompanija iz Srbije koje prodajući pamet imaju strateške ugovore s velikim i moćnim kompanijama u svetu. Ohrabrivanje naših ljudi za takveposloveje ključ, bilo kroz biznis inkubatore i klastersku organizaciju,ili pak kroz strateško povezivanje. Dug je put, težak, mučan,ali nažalost jedini mogući.

Doktor ekonomskih nauka, državni sekretar u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine