Ко то тамо игра

Ко то тамо игра, могући је алтернативни наслов управо завршеног филма "С.О.С. Спасите наше душе", у режији Слободана Шијана, према сценарију Милоша М. Радовића, чија је премијера почетком јула на националном филмском фестивалу у Новом Саду.. Очигледна је  тематска сродност између Шијановог антологијског остварења, "Ко то тамо пева" (својевремено уврштеног, према неким анкетама, међу сто најбољих остварења светске кинематографије, док га је наша Филмскај академија прогласила најболјим српским филмом свих времена) и ове, најновије "комедије тамних тонова.". При том, редитељ цитира себе онолико колико и живот цитира себе. Само што је аутобус, који је у "Ко то тамо пева" клопарао српским друмовима пред почетак рата 1941, сада претворен у хрватски хотел, на граници са Србијом,  у освит рата деведесетих.(Занимљив прелаз из покретне ситуације коју је наоко још могуће мењати, у статичну, у којој су сада "заглављени" протагонисти). У том хотелу се, метафорички, и буквално, налазе и неки од истих људи, истих глумаца  из аутобуса - Неда Арнерић, Славко Штимац и Боро Стјепановић – у "дежа ви" контексту.

"Они су ту у апсурдној ситуацији, као кандидати за најплеменитији подвиг, где се хуманост ставља у компетицију. И  док се они ту мало такмиче ко је племенитији, около се закувава предратна ситуација која ескалира у сукоб, ужасе. Учинило ми се да је то добар оквир да се пипне тема, око које је још увек нека тензија, којом људи избегавају да се баве", објашњава у разговору за Политику редитељ Шијан.

’Ко то тамо пева’ бави се злом у обичном малом човеку. У овом сукобу је то зло прилично ескалирало. Тако да сличност постоји – сви смо постали свеснији  тог зла. Јер ми се чини да та моја порука из првог филма није много допрла до људи. Они су то доживљавали као јако добар филм, комедију, али не толико као критику нашег мишљења о нама самима. Овај филм се бави сукобом нашег мишљења у нама и оног у чему смо учествовали, свесни или несвесни, позвани или непозван, бави се чак у великој мери неком ноншаланцијом с којом се приступало свему томе."

Хлађење глава

Зашто Хрватска? "Ту је тензија почела, чини ми се да је на том, српско-хрватском сукобу изграђено и остало, сви други подсукоби. Кроз филм се провлачи и прича о тајним службама које покушавају да заваде различите етничке групације. Радовић и ја избегавали смо да радњу чврсто везујемо за хронологију, већ да  покажемо више оно што стоји у сећању".

У филму без главног јунака, улоге тумаче и Катарина Радивојевић, Предраг Ејдус и "атипични" Драган Бјелогрлић. "Неки су можда остварили најбоље улоге у својој филмској каријери."

На питање какве реакције очекује, "тамо и овамо", Шијан  додаје да ће филм, могуће, "неке изнервирати, јер су сви говорили, ух, не дирај, сувише је вруће, сви експлодирају на сам помен тога. Тема је, дакле, несажвакана и стога, провокативна. Али, после хаоса и крвавог сукоба који се још распетљава, мислио сам да је време да се охладе главе, да се разлабави тензија око те теме. Надам се, ипак, да ће овај благокомичан филм код већине изазвати добре реакције." Поготово што је управо дошло до извесног таласа отопљавања у односима Срба и Хрвата. Мада, исправља се нас наш саговорник, питање је да ли је икад и прекинута та комуникација. "И у најгоре време, имао сам студента који је избегао из Хрватске, а који је за свој студентски филм илегално доводио из Загреба другове и другарице да му играју у филму."

 "Ја још увек доживљавам простор Балкана као релативно сродан културни простор. Ми смо једни другима публика, утолико је Југославија била занимљив пројекат. Роман Витомила Зупана био је хит у Београду, не знам да ли је то сада у Европској Унији. Везивало нас је интересовање за оно што смо радили у различитим деловима тог простора. Мислим да је то још увек случај."

После незахвалног стања  у коме се српска кинематографија налазила доскора, филм  "С.О.С", настао је у другачијем времену, захваљујући делом и "шачици" новца од конкурса Министарства културе Србије (3 милиона динара),  спонзорима и помоћи Секретаријата за културу Београда.

 "Кинематографије нових земаља нигде у Европи не функционишу искључиво на тржишном принципу. Јер да се развијају на тржишту, биле би смрвљене. Идеја да наш фим може да буде индустрија је смешна, али он може да буде, као што и јесте, и те како и гледан. Потивник сам чистунског односа где се форсира само најчистија уметност а остало проглашава за шунд ."

Је ли, онда,  филм "С.О.С. Спасите наше душе", фестивалски или за масовну публику, питамо.

 "Ја се бавим нечим на граници популарног или фестивалског, не могу  да проценим хоће ли га публика доживети као забавни или као фестивалски. Увек цитирам реченицу чувеног француског редитеља Ромера, да је прављење разлике између озбиљне и забавне уметности - грешка у мишљењу."

Политика је неизбежна пратиља свеколике уметности на овом просторуу, нарочито у последње две деценије, па ће, можда, утицати и на рецепцију новог Шијановог филма, и на само његовог, поготово у иностранству. Нормално, објашњава, кад смо њоме опеседнути, о чему, додаје, сведочи и рекордна гледаност оне скупштине са избором Томе Николића, због које су многе глумачке звезде очајне, јер су их, у медијима, политичари бацили у засенак. Шијан не верује да ће скоро доћи до засићења политиком, "јер је наша глад за њом неутољива".

Бизнисмени на буџету

Да ли је, бар, питамо, време политизације уметника, прошло, после кратког замаха с почетка деведесетих?

"Људи су тада били затечени ситуацијама у којима су политичке игре кренуле  својим нормалним токовима, што значи да је свако почео са сваким нешто да договара, политика се претворила у врсту групног секса у коме је свако са сваким спавао. И зато је, после свега, постало тешко опредељивати се и држати нечију страну, што је већ нормалнија ситуација. Сада само треба мерити резултате и ићи на гласачку кутију. Чини ми се, стога, да се повика на интелектуалце у политици односи само на национално оријентисану интелигенцију, која је била понета  Слобиним отварањем медија за некадашње дисиденте, што је била варка. Одговорност, ипак, сносе политичари. Кад је реч о нашој струци, филмским редитељима, они су изузетно добро реаговали, мало је оних који су подржавали Милошевића. Чак су многе каријере биле прекинуте, јер се новчана подршка која је у том послу неопходна, условљавала неком врстом  подршке Милошевићевом систему. Велики број редитеља дуго није радио, што баш није примећено, и дошло је до читаве смене генерација."

Сад смо у ситуацији у којој се још увек могу чути мишљења да домаћа кинематографија може да опстане и без домаћих аутора. Шијан је назива "продуцентском кинематографијом", у којој доминирају "неки нови бизнисмени", који, уместо да развијају бизнис, најпре оду у министарство културе и траже новац за филм.

Упркос томе што га је, после успеха "Ко то тамо пева" снашла судбина коју му је пријатељ прорекао ("Фино, сад нећеш моћи да снимиш више ниједан филм!"), Слободан Шијан верује да то ипак неће бити случај са његових пар пројеката који су у току.Рецимо, "Пуњене тиквице", према драмском комаду Сање Домазет.

Човека  који је остварио "амерички сан" многих из своје генерације, да би, после година проведених у Америци, и као предавач на најугледнијим филмским универзитетима, закључио да је тај сан обична утопија, питамо, на крају, какав сан данас сања?