Извозити или пропасти

И нашим „модернистима” постало је јасно да је „послеиндустријско друштво” утопија. У свим „успешним причама” индустрија је одигрaла улогу „локомотиве развоја”.

Поновна индустријализација, на новим технологијама, јесте и пут за израстање Србије из економске и друштвене кризе. Двоумицу да ли се у развоју привреде треба ослањати на „невидљиву руку тржишта” или на „видљиву руку државе”, Кејнз је решио у једној реченици: „Тржишта колико је могуће, државе колико је потребно”. Нужна је одговарајућа индустријска политика. Главна питања те политике су: а) избор пропулзивних делатности које ће служити као замајац индустријализације; б) обезбеђивање средстава за њихово финансирање.

Архимед је говорио: „Дајте ми ослонац и полугу, покренућу Земљину куглу”. У Јапану „Архимед” је било Министарство за међународну трговину и индустрију (ММТИ). Полуга је била „административно усмеравање” (gyoseishido). За замајац је одабрана аутомобилска индустрија. Главну упоредну предност ММТИ је видело у обиљу јефтине стручне радне снаге. У Француској „Архимед” је био генерал Де Гол . Он је створио полугу. Уместо расклимане Четврте републике створио је Пету Републику која је била способна да уреди тржиште и дефинише смер развоја привреде. Ослонац је био централизација и концентрација капитала: „Француска мора имати индустријска предузећа моћна као у Немачкој, или ће постати немачка колонија”.

Данас је пред Србијом најтеже питање: шта треба да буде замајац поновне индустријализације, где усмеравати оскудна средства и снаге?

Најмоћније земље – САД, Немачка, Јапан, Кина – следиле су „стратегију опште индустријализације”. Француска и Индија следиле су „стратегије нишâ”. Главни напор усредсредиле су на неколико важних делатности с високим технологијама.

У Србији улогу „Архимеда” у шездесетим годинама прошлог века одиграла је инжењерска елита. Она је засновала модерну привреду у складу с теоријом  „полова развоја”: енергетика, електронска, аутомобилска, хемијска и текстилна индустрија, црна и обојена металургија и пољопривреда. Оваква стратегија заслужна је што је Србија имала структуру привреде која јој је омогућила да преживи и блокаду и агресију.

Чини се да је повратак стратегији „полова развоја” и инжењерској елити пут спаса српске привреде. С обзиром на оскудицу у капиталу и платнобилансна ограничења, Србија може да отпочне самоспасавање усредсређивањем главних напора на „полове” развоја које намеће стицај околности: енергетика, агроиндустрија, аутоиндустрија, текстилна индустрија, информатика.

Повлашћивање енергетике је нужност. Чим би оживела индустрија, настала би несташица електричне енергије. За последњих 25 година није изграђена ниједна нова електрана. Енергетика је област која је најмање страдала. Сачувала је високостручни кадар. Ослобођена социјалних обавеза, била би способна за самофинансирање развоја.

Агроиндустрија као „пол” обнове одређена је низом економских и социјалних разлога. Мање је интензивна капиталом, а више радном снагом. Мало је увозно зависна, будући да је заснована на домаћим сировинама. Оживљавањем прераде пољопривредних производа проширило би се унутрашње тржиште за пољопривредне производе, за индустрију пољопривредне механизације, хемијску индустрију, као и друге гране индустрије. Ауто-индустрију и текстилну индустрију препоручује интензивност радом. Ни на Западу није напуштена ниједна класична индустрија. Напуштене су само застареле технологије. За повлашћивање информатике постоји основни предуслов: високостручни кадар, способност образовног система да га брзо производи, тражња на тржишту информатичких производа и услуга.

С обзиром на стање платног и обрачунског биланса, Србија је пред избором: извозити или пропасти. Извозна усмереност индустрије је conditiosine qua non изласка из привредне и социјалне кризе. Само извозно способна индустрија може спасити земљу од „дужничког ропства” и створити основу за обнову пољопривреде и развој услуга.

Економиста, Београд

Сутра: Коме (ни)је дуг зао друг