Izvoziti ili propasti

I našim „modernistima” postalo je jasno da je „posleindustrijsko društvo” utopija. U svim „uspešnim pričama” industrija je odigrala ulogu „lokomotive razvoja”.

Ponovna industrijalizacija, na novim tehnologijama, jeste i put za izrastanje Srbije iz ekonomske i društvene krize. Dvoumicu da li se u razvoju privrede treba oslanjati na „nevidljivu ruku tržišta” ili na „vidljivu ruku države”, Kejnz je rešio u jednoj rečenici: „Tržišta koliko je moguće, države koliko je potrebno”. Nužna je odgovarajuća industrijska politika. Glavna pitanja te politike su: a) izbor propulzivnih delatnosti koje će služiti kao zamajac industrijalizacije; b) obezbeđivanje sredstava za njihovo finansiranje.

Arhimed je govorio: „Dajte mi oslonac i polugu, pokrenuću Zemljinu kuglu”. U Japanu „Arhimed” je bilo Ministarstvo za međunarodnu trgovinu i industriju (MMTI). Poluga je bila „administrativno usmeravanje” (gyoseishido). Za zamajac je odabrana automobilska industrija. Glavnu uporednu prednost MMTI je videlo u obilju jeftine stručne radne snage. U Francuskoj „Arhimed” je bio general De Gol . On je stvorio polugu. Umesto rasklimane Četvrte republike stvorio je Petu Republiku koja je bila sposobna da uredi tržište i definiše smer razvoja privrede. Oslonac je bio centralizacija i koncentracija kapitala: „Francuska mora imati industrijska preduzeća moćna kao u Nemačkoj, ili će postati nemačka kolonija”.

Danas je pred Srbijom najteže pitanje: šta treba da bude zamajac ponovne industrijalizacije, gde usmeravati oskudna sredstva i snage?

Najmoćnije zemlje – SAD, Nemačka, Japan, Kina – sledile su „strategiju opšte industrijalizacije”. Francuska i Indija sledile su „strategije nišâ”. Glavni napor usredsredile su na nekoliko važnih delatnosti s visokim tehnologijama.

U Srbiji ulogu „Arhimeda” u šezdesetim godinama prošlog veka odigrala je inženjerska elita. Ona je zasnovala modernu privredu u skladu s teorijom  „polova razvoja”: energetika, elektronska, automobilska, hemijska i tekstilna industrija, crna i obojena metalurgija i poljoprivreda. Ovakva strategija zaslužna je što je Srbija imala strukturu privrede koja joj je omogućila da preživi i blokadu i agresiju.

Čini se da je povratak strategiji „polova razvoja” i inženjerskoj eliti put spasa srpske privrede. S obzirom na oskudicu u kapitalu i platnobilansna ograničenja, Srbija može da otpočne samospasavanje usredsređivanjem glavnih napora na „polove” razvoja koje nameće sticaj okolnosti: energetika, agroindustrija, autoindustrija, tekstilna industrija, informatika.

Povlašćivanje energetike je nužnost. Čim bi oživela industrija, nastala bi nestašica električne energije. Za poslednjih 25 godina nije izgrađena nijedna nova elektrana. Energetika je oblast koja je najmanje stradala. Sačuvala je visokostručni kadar. Oslobođena socijalnih obaveza, bila bi sposobna za samofinansiranje razvoja.

Agroindustrija kao „pol” obnove određena je nizom ekonomskih i socijalnih razloga. Manje je intenzivna kapitalom, a više radnom snagom. Malo je uvozno zavisna, budući da je zasnovana na domaćim sirovinama. Oživljavanjem prerade poljoprivrednih proizvoda proširilo bi se unutrašnje tržište za poljoprivredne proizvode, za industriju poljoprivredne mehanizacije, hemijsku industriju, kao i druge grane industrije. Auto-industriju i tekstilnu industriju preporučuje intenzivnost radom. Ni na Zapadu nije napuštena nijedna klasična industrija. Napuštene su samo zastarele tehnologije. Za povlašćivanje informatike postoji osnovni preduslov: visokostručni kadar, sposobnost obrazovnog sistema da ga brzo proizvodi, tražnja na tržištu informatičkih proizvoda i usluga.

S obzirom na stanje platnog i obračunskog bilansa, Srbija je pred izborom: izvoziti ili propasti. Izvozna usmerenost industrije je conditiosine qua non izlaska iz privredne i socijalne krize. Samo izvozno sposobna industrija može spasiti zemlju od „dužničkog ropstva” i stvoriti osnovu za obnovu poljoprivrede i razvoj usluga.

Ekonomista, Beograd

Sutra: Kome (ni)je dug zao drug