"Film Noir"

Први српски анимирани дугометражни филм, "Film Noir", почетком године представљен новинарима у Кинотеци, потом повучен са ФЕСТ-а након вести да је изабран у званичну селекцију Канског фестивала, заиста има необичну судбину и пре него што је доживео велику јавну премијеру. Наиме, будући да се ради о анимираном остварењу, ауторска екипа филма (Срђан Пенезић као сценариста и коредитељ, Ристо Топалоски као коредитељ и директор анимације, Миодраг Ћертић као главни продуцент и амерички партнер из куће "EasyE Films", и Душан Мрђеновић као представник београдске куће "Досије") одлучила је да "Филм Ноир" ипак не буде приказан у главном програму престижног Кана јер је у међувремену стигао позив на учешће у такмичарском програму на Фестивалу анимираног филма у француском градићу Анеси.

Зашто је Анеси престижнији од самог Кана? У питању је, како аутори наводе, сан сваког аниматора и врхунско струковно признање, селекција од 9 светских дугометражних анимираних остварења. Дакле, трка за награду у Кану би била трка са играним филмовима а у Анесију, наступајућег јуна, конкуренција ће бити најјача. "Film Noir" ипак ће, посредством светског заступника, чувене куће "Wild Bunch", на филмској траци од 35мм бити представљен на специјалној пројекцији на канском Маршеу. Домаћа премијера биће у јуну у Новом Саду на новоустановљеном Националном филмском фестивалу.

Свега двадесетак месеци рада заиста мале екипе аниматора (Јелена Јовановић, Иван Пејкић, Верица Пајковски, Урош Симић, Немања Гарвриловић, Иван Арсић, Небојша Јеремић, и Петар Недељковић), цртање ликова најпре на папиру а потом 3Д моделовање, и буџет око милион долара, изнедрили су за наш културни миље и сензибилитет несвакидашње остварење.

Филм ноар (film noir) као изразито урбани жанр (а прецизније би требало рећи "стил" јер он то заиста јесте) представља, заједно са вестерном, ексклузивитет америчке културе и американе уопште. Виталност филм ноара доказују непрестани покушаји постмодерног ишчитавања жанра деценијама након његовог званичног угаснућа (теоретичари обично наводе крај педесетих година 20. века и "Додир зла" Орсона Велса). Тако запажени остају "Телесна страст" Лоренса Каздана из осамдесетих, а у новије време и "Последње завођење" Џона Дала, Брајан де Палма са "Фаталном женом" и "Црном Далијом" или пак брутално поигравање са перцепцијом гледаоца код Дејвида Линча у "Хотелу изгубљених душа" или "Булевару звезда".

Ипак, прави преседан представља ноаровска прича испричана изражајним средствима анимираног филма. И то дугометражног. И то домаћег. "Film Noir" редитеља (и сценаристе) Срђана Пенезића (потписаног као Џад Џоунс) и Ристе Топалоског, први је српски дугометражни анимирани филм.

Mотиви – приватни и приповедачки

Шта то рођене Београђане (од којих су неки у "расејању", с оне стране Атлантика, у митском и мистичном Лос Анђелесу) везује за филм ноар сем пуке филмофилије? Чини се да су најпре у питању измаштавање и митологизација "светих места" савремене поп-културе – иконични натпис "Холивуд у уводним кадровима "Film Noira" непогрешиво уводи у сетинг који је по својој суштини сновиђајан и халуцинантан. Холивуд није локалитет филмских студија или институција, он је митологема. Холивуд је и слика о Холивуду које уметници творе кроз перцепцију филмских дела насталих у самом Холивуду. Топосе Америке најчешће ближе познају они који су је конзумирали извана, кроз рефлексију холивудске продукције или палп-литературе.

Топоси филм ноара (позајмљени из "тврдо-куване" прозе Чендлера и Хамета) су детектив као главни јунак који балансира између Добра и Зла, фатална жена, нарација у првом лицу. Клишеи које ноар нештедимице експлоатише (а који су и део његове стилизације) су високе потпетице, женске усне, сенке и полусенке, ноћ, киша и рефлектори аутомобила као урбани декор, мушки и женски шешири, тренчкоти, обавезна џез музика која потенцира дисхармонију, неуротичност и нефокусираност јунака, језгровите, ледене реплике.  "Film Noir" се држи задатих стилских оквира – главни јунак јесте приватни детектив, који услед амнезије трага за сопственим идентитетом (најпре у дословном а потом и у оном важнијем, иницијацијском смислу).

Чак три жене претендују да буду femme fatalе водећи га кроз замршене лавиринте информација и дезинформација. У бегу је, јер неко из необјашњивих разлога жели да га убије. Не само што сама драмска структура упућује на флуктуацију идентитета (чести флешбекови и халуцинантне епизоде) већ и сам мотив промене идентитета заменом лица путем пластичне операције упућује на овај мотив. Јунак узима лице онога кога треба да испоручи за велики новац.

Модерна креира идентитет. Постмодерна га рециклира.

Аутори "Film Noira" вешто компонују заплет не либећи се да цитирају класике жанра као што је "Мрачни пролаз" Делмера Дејвиса у коме лик Хемфри Богарта, такође погођен амнезијом, сазнаје да је био подвргнут пластичној операцији лица, а потом и постмодерну реплику Џона Вуа и његовог филма "Face/Off".

Но, ипак најотворенија је референца на филм Џоела Шумахера "8 мм", који открива прљаво подземље холивудске "фабрике снова", најокорелији облик порно индустрије, такозване снаф (енгл.snuff) филмове. Они уживаоцима садомазохистичких призора пружају и додатно задовољство снимљених смрти девојака-жртава. Јунак нашег "Film Noira" открива да је његова глава на цени управо због једног компромитујућег снаф филма.

Помак у односу на класику

Поред неспецифичног расплета (који руши обавезни мрачни безнадежни завршетак ноар прича), и посве природних драматуршких интервенција (јунак потребне информације добија путем интернета), ово остварење доноси и значајан помак у поимању једног снажног архи-мотива а то је Судбина, фатум који се немилосрдно поиграва са главним јунаком класичног филм ноара. Овога пута, јунаку је пружена могућност искупљења. Лос Анђелес твораца "Film Noira" није ни утопија ни дистопија, он није футуристички град, он је град данашњице каква јесте – град насиља, дроге, хипертрофије медија.

Иако су аутори класичног ноара рушили табуе у једном смислу (многи од њих били на чувеној "црној листи" Мак Картнијеве ере као дефетисти или потенцијални комунисти), нису прелазили границе сексуалних табуа. У овој дугометражној анимацији, јунакове френетичне сцене трагања за идентитетом пресецају интерлудији – сексуалне ескападе са поменутим (анти)хероинама. Без цензуре.

Главни јунак ноар филма неретко је аутоироничан, читава атмосфера пуна је ироније. "Film Noir" као дугометражна анимација, носи и додатну иронију. Најпре кроз наслов, користећи с