Европа без граница

У погрешно време на погрешном месту – уздахнули су глумци представе "Игра парова", које је задржала царинска контрола на граничном прелазу између Србије и Босне. Помало лењо, али ревносно, цариници су се према ансамблу представе односили као према групи шверцера који имају нешто да сакрију. У време док су они на граници очекивали расплет, седео сам на скупу Форума Београд организованом на тему: "Ко је шта постигао у оквиру регионалне сарадње у Југиосточној Европи"?

Желео сам да говорим о потреби за учествовањем у једном заједничком простору комуникације и уметничке размене, који омогућава континуитет дијалога и зближавања стваралаца, институција и организација, коме свој допринос даје и Београдско драмско позориште кроз размену гостовања са театрима из региона, подстицање и подршку нових и необичних пројеката који укључују појединце и трупе из различитих земаља, кроз Београдски фестивал игре који окупља најзначајније плесне компаније из региона и света, радионице са међународним уметницима чиме почињу нови културни дијалози и креира се атмосфера међусобног поверења и сарадње.

Уместо тога, размишљајући о својим глумцима који исте вечери треба да стигну на Фестивал у Тузли, присетио сам се сатова из приче Иве Андића, јединог нобеловца са простора који данас зову Југоисточна Европа или, још прецизније, Западни Балкан:

"Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском, а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дели ове поспале људе. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увек слична мржњи, често потпуно истоветна са њом".

Андрић своју причу, прича из перспективе емигранта, бившег учесника рата, који је, слушајући чудна дозивања тих разноврсних и разногласних торњева, закључио да не може остати у својој домовини Босни, и да не треба да остане у њој. "Ја нисам толико наиван да тражим у свету варош у којој нема мржње", каже наратор. "Не, мени треба само место у коме ћу моћи живети и радити. Овде то не бих могао".

Многи би, са пуно горчине, овај закључак Андрићевог емигранта из Босне из 1920. године, пренели и на живот у ширим просторима данашњег Балкана где се,  по мржњи и деструкцији, многе ствари нису битно измениле од Првог светског рата до последњих балканских ратова. Због тога млади не препознају наше просторе као добра места за живот и желе да оду, емигрирају.

Кажу да постоје срећни крајеви земље у којима живот људи протиче спокојно и где су мржња, насиље и агресија непознати. Желео бих да нешто сазнам о тим "срећницима", мада, у тако нешто тешко могау да поверујем. Балканске земље су дивне, занимљиве, нимало обичне земље, и по својој природи и по својим људима, али су оне, истовремено, земље мржње и страха. У њима и данас живе припадници одредјених заједница који желе да формирају нове ентитете према верским и културним разликама и који су се најбрижљивије наоружали мржњом према свима онима који им не припадају и што може да представља корак ка избијању нових сукоба и ратова. Због тога култура има посебан значај јер "све што подстиче развој културе, истовремено делује против рата" (С. Фројд). Културна размена и уметничко стваралаштво које у своје пројекте  укључује различите партнере из земаља нашег региона, може да буде важан подстицај за превазилажење предрасуда које постоје из прошлости и чињеница које нас и данас деле.

"А шта је било са Вашим глумцима, је ли било представе у Тузли", питате се. Да, било је представе. Глумци су декор и реквизиту оставили на некој пољани, на "ничијој земљи" и, у договору са својим босанским колегама, опремили представу из фундуса тузланског позоришта. Публика је истински уживала у њиховом наступу, уследили су нови позиви за фестивале у Босни. И то није све: у овој години водећи пројекат је заједнички конкурс за нови драмски текст на босанском или српском језику, који су расписали Београдско драмско позориште и Фестивал МЕС из Сарајева. Првонаграђени текст са овог конкурса биће изведен на отварању позоришне сезоне у Београду и на затварању Фестивала у Сарајеву, у заједничкој продукцији уз учешће босанских и српских позоришних уметника. Текстови са простора бивших југословенских република већ пристижу потврђујући да за стваралаштво нема граница.