Коме је дуг зао друг

Теоријски, постоје три извора средстава за финансирање обнове: домаћа штедња, страна непосредна улагања и страни зајмови.

а) „Реалисти” узимају да је страдање индустрије готова ствар. Рачунају да осиромашена земља нема средстава за њено оживљавање. Излаз су страна улагања. Зато је нужно подмићивање страних улагача кроз велике повластице. Управо је обрнуто. Држава треба да ствара услове за уносно улагање домаћег капитала. То би био најмоћнији подстицај за прилив страних улагања.

б) Истина је да је у привреди с ниским дохотком по становнику и расположиви доходак низак. И при високој стопи штедње апсолутни износ штедње је низак. Важне изворе штедње – предузећа, држава је отуђила. Из економске азбуке се зна да се један извор прихода може отуђити само ако се добијеним средствима прибави други с вишом стопом приноса. Али за просутим млеком не вреди плакати. Домаћа штедња ипак мора бити главни извор финансирања обнове индустрије. Није кључно питање колико средстава имамо него како се она користе. Колико је нових радних места могло бити отворено да су средства од продаје друштвених предузећа била производно улагана?

в) Прилив страног капитала омогућава укупна улагања већа од домаће акумулације. Но, страни предузетни капитал притиче ритмом недовољним за полет домаће привреде. „Оскудицу” у капиталу држава решава спољним задуживањем. Дуг није ,,зао друг” земљама које су способне да га уносно користе. Најбољи доказ су Јапан и Јужна Кореја. Ове земље су оствариле ,,привредна чуда” коришћењем страних зајмова, а не страних улагања. Узимање страних зајмова оправдано је уз поштовање „златних правила”: (аа) да се зајам уложи уз стопу приноса вишу од дуговане каматне стопе; (бб) да се тиме увећава извозна моћ земље тако да може да отплаћује дуг у валути коју зајмодавац прихвата. Дакле, дуг је ,,зао друг” земљама које нису способне да га уносно користе. Наша невоља је што се страни зајмови не користе довољно производно, па расте ризик да земља упадне у кризу отплатне способности

г) Успешне земље – Немачка, Јапан и Јужна Кореја –обнову своје индустрије подстицале су помоћу државних развојних банака. И Србији треба развојна банка у коју би била усмерена средства расута у великом броју фондова и агенција. Држава би требало да има већинско учешће и у бар три велике комерцијалне банке, како би се разбио олигопол страних банака незаинтересованих за финансирање обнове домаће индустрије

д) Инвеститорима из дијаспоре требало би обезбедити повлашћене услове пословања. Власницима „избеглог капитала” требало би, попут Русије, дати неку врсту „амнестије” за његов повратак

ђ) Дефицитарно финансирање је оправдано, ако је ефикасно. Пожељно је враћање у погон фабрика које су вештачки учињене нерентабилним и затворене, па би у кратком року могле да повећају понуду на тржишту и тако се избегне раст цена. Од повећаног друштвеног производа био би повећан приход државе, па би она могла да враћа „зајам” Народној банци

е) Србија има много затворених фабрика и много незапослених радника. И једни и други би се могли упослити с релативно мало средстава омогућавањем „акционарства запослених”. Затворене фабрике држава би требало да прода запосленима по цени по којој је продавала шећеране (по три евра). У овим предузећима су обично виши и производност и уносност него у другим предузећима, јер запослени, као приватни власници, деле профит и сносе губитке. Треба донети одговарајући закон, попут Немачке и Италије. У САД има око 11.500 оваквих предузећа с 11 милиона запослених.

ж) „Индустрија се отима”. Индустријска политика подразумева заштиту домаће привреде. Богате земље су отварале своја тржишта у сразмери с растом конкурентске способности њихових привреда. У њима држава без предрасуда интервенише кад год је то у интересу домаће привреде. Сједињене Државе су у спасавању привреде прибегле национализацији највећих банака – „катедрала тржишне привреде”.

Велика невоља Србије је што у њој не постоји довољна колективна свест о одговорности за државу и друштво. Домаћинско газдовање националним богатством мора бити једнако одговорно без обзира на облик својине: и државна и приватна имовина су део националног богатства.

Злоупотребе страначких намештеника у јавним предузећима користе се као разлог да се јавна предузећа што пре приватизују. Да ли је паметно себи запалити кућу да би се мишеви истерали с тавана?

У сваком случају треба имати у виду Сократов аманет: „Слобода је за онога ко је у стању да је освоји”.

Економиста, Београд