Kome je dug zao drug

Teorijski, postoje tri izvora sredstava za finansiranje obnove: domaća štednja, strana neposredna ulaganja i strani zajmovi.

a) „Realisti” uzimaju da je stradanje industrije gotova stvar. Računaju da osiromašena zemlja nema sredstava za njeno oživljavanje. Izlaz su strana ulaganja. Zato je nužno podmićivanje stranih ulagača kroz velike povlastice. Upravo je obrnuto. Država treba da stvara uslove za unosno ulaganje domaćeg kapitala. To bi bio najmoćniji podsticaj za priliv stranih ulaganja.

b) Istina je da je u privredi s niskim dohotkom po stanovniku i raspoloživi dohodak nizak. I pri visokoj stopi štednje apsolutni iznos štednje je nizak. Važne izvore štednje – preduzeća, država je otuđila. Iz ekonomske azbuke se zna da se jedan izvor prihoda može otuđiti samo ako se dobijenim sredstvima pribavi drugi s višom stopom prinosa. Ali za prosutim mlekom ne vredi plakati. Domaća štednja ipak mora biti glavni izvor finansiranja obnove industrije. Nije ključno pitanje koliko sredstava imamo nego kako se ona koriste. Koliko je novih radnih mesta moglo biti otvoreno da su sredstva od prodaje društvenih preduzeća bila proizvodno ulagana?

v) Priliv stranog kapitala omogućava ukupna ulaganja veća od domaće akumulacije. No, strani preduzetni kapital pritiče ritmom nedovoljnim za polet domaće privrede. „Oskudicu” u kapitalu država rešava spoljnim zaduživanjem. Dug nije ,,zao drug” zemljama koje su sposobne da ga unosno koriste. Najbolji dokaz su Japan i Južna Koreja. Ove zemlje su ostvarile ,,privredna čuda” korišćenjem stranih zajmova, a ne stranih ulaganja. Uzimanje stranih zajmova opravdano je uz poštovanje „zlatnih pravila”: (aa) da se zajam uloži uz stopu prinosa višu od dugovane kamatne stope; (bb) da se time uvećava izvozna moć zemlje tako da može da otplaćuje dug u valuti koju zajmodavac prihvata. Dakle, dug je ,,zao drug” zemljama koje nisu sposobne da ga unosno koriste. Naša nevolja je što se strani zajmovi ne koriste dovoljno proizvodno, pa raste rizik da zemlja upadne u krizu otplatne sposobnosti

g) Uspešne zemlje – Nemačka, Japan i Južna Koreja –obnovu svoje industrije podsticale su pomoću državnih razvojnih banaka. I Srbiji treba razvojna banka u koju bi bila usmerena sredstva rasuta u velikom broju fondova i agencija. Država bi trebalo da ima većinsko učešće i u bar tri velike komercijalne banke, kako bi se razbio oligopol stranih banaka nezainteresovanih za finansiranje obnove domaće industrije

d) Investitorima iz dijaspore trebalo bi obezbediti povlašćene uslove poslovanja. Vlasnicima „izbeglog kapitala” trebalo bi, poput Rusije, dati neku vrstu „amnestije” za njegov povratak

đ) Deficitarno finansiranje je opravdano, ako je efikasno. Poželjno je vraćanje u pogon fabrika koje su veštački učinjene nerentabilnim i zatvorene, pa bi u kratkom roku mogle da povećaju ponudu na tržištu i tako se izbegne rast cena. Od povećanog društvenog proizvoda bio bi povećan prihod države, pa bi ona mogla da vraća „zajam” Narodnoj banci

e) Srbija ima mnogo zatvorenih fabrika i mnogo nezaposlenih radnika. I jedni i drugi bi se mogli uposliti s relativno malo sredstava omogućavanjem „akcionarstva zaposlenih”. Zatvorene fabrike država bi trebalo da proda zaposlenima po ceni po kojoj je prodavala šećerane (po tri evra). U ovim preduzećima su obično viši i proizvodnost i unosnost nego u drugim preduzećima, jer zaposleni, kao privatni vlasnici, dele profit i snose gubitke. Treba doneti odgovarajući zakon, poput Nemačke i Italije. U SAD ima oko 11.500 ovakvih preduzeća s 11 miliona zaposlenih.

ž) „Industrija se otima”. Industrijska politika podrazumeva zaštitu domaće privrede. Bogate zemlje su otvarale svoja tržišta u srazmeri s rastom konkurentske sposobnosti njihovih privreda. U njima država bez predrasuda interveniše kad god je to u interesu domaće privrede. Sjedinjene Države su u spasavanju privrede pribegle nacionalizaciji najvećih banaka – „katedrala tržišne privrede”.

Velika nevolja Srbije je što u njoj ne postoji dovoljna kolektivna svest o odgovornosti za državu i društvo. Domaćinsko gazdovanje nacionalnim bogatstvom mora biti jednako odgovorno bez obzira na oblik svojine: i državna i privatna imovina su deo nacionalnog bogatstva.

Zloupotrebe stranačkih nameštenika u javnim preduzećima koriste se kao razlog da se javna preduzeća što pre privatizuju. Da li je pametno sebi zapaliti kuću da bi se miševi isterali s tavana?

U svakom slučaju treba imati u vidu Sokratov amanet: „Sloboda je za onoga ko je u stanju da je osvoji”.

Ekonomista, Beograd