Хрватска у ЕУ – шта то за нас значи

За три месеца Хрватска ће постати чланица Европске уније. Какве ће последице то имати по Србију и друге балканске суседе?

На позитивној страни, прво би требало поменути један важан разлог симболичног карактера, који се данас, у доба преовлађујућег европесимизма, све ређе истиче: улазак још једне државе са Балкана у клуб којем сви теже знак је охрабрења и подстрека за остале, као и потврда да се проширење наставља, уместо да је ово његов крај, како се често и са много јаких аргумената може чути.

Друга добра ствар је што ће ЕУ стићи до још једне наше границе – четврте по реду према нашим суседима, а то само може да поправи укупни положај и перспективе Србије. Не само што ће бити отворене нове могућности за заједничке прекограничне, инфраструктурне и друге пројекте, већ ће се Србија, све више окружена чланицама уније, себи и другима, све више чинити као неминовни део истог друштва.

Треће, окружена унијом, Србија ће осетити врло опипљиве стабилизујуће ефекте, првенствено у безбедносном смислу, али и у економском и у политичком такође. Још је важније: без обзира на могућу незаинтересованост Хрватске за „балканска посла”, њој ће за сопствени развој увек бити значајно да има стабилан комшилук из којег не може побећи чак и да хоће, па би се са тим циљем могла додатно ангажовати уз помоћ осталих чланица.

Четврто, када Хрватска приступи ЕУ, мораће да напусти нашу зону слободне трговине – балканску Цефту, што би могло да подстакне српски извоз, нарочито у Босну, и да повећа наш спољнотрговински суфицит према региону. То ипак не значи, као што се често тврди, да ће српски извоз у регион (нарочито пољопривредних производа) у потпуности заменити хрватски.

Према закљученим споразумима о стабилизацији и придруживању (ССП), готово иста врста повластице – бесцарински извоз – важи, наиме, и за све чланице уније, укључујући Хрватску (као чланицу ЕУ), али тек после истека договорених прелазних периода и постепеног смањивања царина до нултог нивоа.

Погледајмо сада неколико лоших последица хрватске чланске карте у унији. На првом месту, као и код позитивних последица, опет би се нашао један разлог симболичног карактера.

Реч је о томе да ће Србија и други аспиранти на чланство у ЕУ ускоро изгубити важног природног савезника у борби за даље проширење уније са „ове стране линије”, односно државу која је, уз све своје недостатке и сумње старијих чланица да је спремна да им се придружи, ипак, успешнији европски ђак од својих комшија.

Истовремено, са сваком новом чланицом ЕУ, преговори осталих аспираната постају све компликованији и тежи, јер се на путу до консензуса умножавају интереси који се постављају као препреке нашем даљем напредовању ка бриселској капији.

Једнако је важно да ће са чланском картом уније преговарачка моћ Хрватске знатно порасти у вези са сваком могућом темом и вероватно у вези са сваким будућим поводом. То је важан разлог за припадање клубовима – заштитна улога коју чланицама пружају међународне организације и остали поседници исте чланске карте као најближи партнери.

Оптерећена сопственим лошим искуствима из недавне прошлости, нарочито са НАТО-ом, Србија традиционално сумња у вредност такве заштите, не схвата њену вредност, или је чак тумачи као заверу против себе.

Из ове перспективе гледано, биће много теже решити преостале међусобне несугласице и проблеме са Хрватском – а има их превише – него што смо могли до сада, а нисмо, не само хрватском кривицом. Ако бисмо се послужили метафорама председника Јосиповића, могли бисмо да кажемо да је решења требало наћи раније, док Хрватска још од „мале земље” не постане „мала сила”.

Ова хрватска влада је више пута обећала да балканске суседе неће уцењивати као што су се неки други према њој понашали. Надајмо се да ће се тог обећања придржавати и свака наредна.

Никакве гаранције за то, нажалост, не постоје, а свакако је врло тешко свакој земљи да се одупре тако снажном изазову да на тас својих аргумената стави сопствено чланство у ЕУ. Поготово што унутар те исте организације нема ефикасних начина да се спречи наметање интереса појединих чланица према својим суседима који су ван уније.

Реално гледано, нарочито захваљујући безвизном режиму, обични грађани Србије и других земаља из региона неће највероватније приметити кад Хрватска 1. јула постане чланица Европске уније.

Њени производи неће нестати из наших продавница, а само малобројни ће знатно поскупети, као што су цигарете, што вероватно треба сврстати у позитивне пре него у негативне последице хрватског приступања. Не верујем ни да ће између Хрватске и нас осталих израсти неки нови „кинески” или „берлински” зид.

Између негативне метафоре зида и позитивне метафоре Хрватске као капије нашег региона ка ЕУ постоји читав дијапазон различитих могућности. Биће потребно много напора, паметне политике и добре воље са свих страна да се избегну оне лоше.

Професор на Факултету политичких наука