Арапске шарене револуције

Талас свргавања недемократских режима у Тунису, Египту и Либији, као и слични и засад неуспешни покушаји у околним државама северне Африке и Блиског истока од почетка 2011. године (у Сирији, Јемену, Бахреину…) већ неколико месеци је у центру пажње светске јавности. „Арапско пролеће” покренуло је многа питања (будући однос снага и утицаја у том региону, снабдевање нафтом, израелско-палестински сукоб…), а оно о демократизацији је међу најинтригантнијим.

Овај део света је, наиме, досад најуспешније избегавао да се придружи такозваном трећем таласу демократизације, који је у последње три деценије запљуснуо све континенте. Док је скоро половина држава у свету демократска, уместо мање од трећине пре тридесет година, у региону је на крају 2010. године постојала само једна демократска држава (Израел), три полудемократске и 14 недемократских.

Хоће ли „арапско пролеће” променити ту тмурну слику? Да ли се уопште може ставити знак једнакости између ових крупних промена и демократизације? Нема сумње да је демократија један од основних прокламованих циљева свих протестних покрета у региону и да су за ту вредност људи спремни да жртвују свој живот. Многи од ових недемократских режима, међутим, исту судбину би можда доживели и без јасних политичких мотива, превасходно због скорашњег погоршавања економске ситуације за највећи део становништва.

Верске, племенске и друге поделе унутар сваке од земаља о којима је реч могле су такође да буду довољно јак разлог за побуне и да буду више повезане са борбом за превласт него са демократизацијом. Интервенција НАТО-а на страни побуњеника у вишемесечном либијском грађанском рату, као и саудијска интервенција у Бахреину, која је зауставила промене, за велики број посматрача су доказ не о надметању демократије и диктатуре, већ о недозвољивом страном мешању.

И економски и међународни и културолошки фактори су свакако били узрок политичким променама без преседана у овом делу света, али је демократизација као политички циљ ипак одиграла одлучујућу улогу и у мобилизацији грађана и у усмеравању промена.

Упорни демонстранти врло јасно желе мање корупције и мање неконтролисане власти засноване на насиљу и страху, а више слободе и избора. Иако демократија није, наравно, једина могућа будућност арапских држава на северу Африке и на Блиском истоку, први велики корак ка њој је већ учињен: срушени су аутократски режими и тиме створени бар неки основни услови за демократизацију.

Садашње већ богато искуство са судбином „трећег таласа” демократизације озбиљно нас опомиње да будемо опрезни и не претерано оптимистични у прогнозама, јер крах аутократије није нужно и почетак демократије. Најбољи, односно најгори пример је већина постсовјетских држава, данас једнако далеко од демократије као и пре две деценије. Уз све резерве, грађани блискоисточних земаља су се ипак ослободили страха, а политичке промене су одједном постале могуће и стварне, па све то подстиче оптимизам.

Паралелно са великим надама расте и подозрење, у овом региону и ван њега, да ће и ове револуције, као и толике пре њих, ускоро бити „издане”, и да ће радикални политички ислам, а не либералне снаге, бити коначни победници слободне политичке утакмице. Другим речима, уместо да им европске демократије буду узор, то можда постане теократски Иран у којем се 1979. године такође „догодио народ”, да би врло брзо уступио место још страшнијој диктатури него пре тога.

Може, међутим, да се испостави да је дилема између Брисела и Техерана у ствари лажна, јер се турски секуларни политички модел појављује као узор новонастајућих демократија на северу Африке и Блиском истоку.

Преврати у овом региону неке подсећају на Француску револуцију, друге на слична „пролећа нација” у варијантама од 1848. до 1989, остале на рушење Берлинског зида. Највише сличности, ипак, садашњи догађаји чини се да имају са „шареним револуцијама” у бившим комунистичким земљама (од Словачке 1998, преко Хрватске и Србије 2000, до Грузије, Украјине и Киргистана 2003–2005). Неки политиколози ове „револуције у боји” називају четвртим таласом демократизације, па би се овај арапски могао, следећи исту логику, назвати – петим таласом.

Кључне претпоставке које недостају у „арапском пролећу” су, међутим, одсуство демократских традиција и институција, развијено грађанско друштво и уједињена и добро организована опозиција.

Упркос свим овим и другим недостацима, „арапско пролеће” има важне последице за напредак и судбину демократизације у целом свету, и то из најмање три разлога. Прво, супротно ранијим сумњама, показало се да је демократија универзална вредност, свуда у свету, без обзира на националну, верску, културну или политичку традицију, те да више не важи тзв. арапски изузетак.

Друго, недемократски режими су данас, на овај или онај начин, рањиви и нестабилни. Најзад, тој рањивости највише доприноси брз развој комуникационих технологија, Интернета и друштвених мрежа.