Arapske šarene revolucije

Talas svrgavanja nedemokratskih režima u Tunisu, Egiptu i Libiji, kao i slični i zasad neuspešni pokušaji u okolnim državama severne Afrike i Bliskog istoka od početka 2011. godine (u Siriji, Jemenu, Bahreinu…) već nekoliko meseci je u centru pažnje svetske javnosti. „Arapsko proleće” pokrenulo je mnoga pitanja (budući odnos snaga i uticaja u tom regionu, snabdevanje naftom, izraelsko-palestinski sukob…), a ono o demokratizaciji je među najintrigantnijim.

Ovaj deo sveta je, naime, dosad najuspešnije izbegavao da se pridruži takozvanom trećem talasu demokratizacije, koji je u poslednje tri decenije zapljusnuo sve kontinente. Dok je skoro polovina država u svetu demokratska, umesto manje od trećine pre trideset godina, u regionu je na kraju 2010. godine postojala samo jedna demokratska država (Izrael), tri poludemokratske i 14 nedemokratskih.

Hoće li „arapsko proleće” promeniti tu tmurnu sliku? Da li se uopšte može staviti znak jednakosti između ovih krupnih promena i demokratizacije? Nema sumnje da je demokratija jedan od osnovnih proklamovanih ciljeva svih protestnih pokreta u regionu i da su za tu vrednost ljudi spremni da žrtvuju svoj život. Mnogi od ovih nedemokratskih režima, međutim, istu sudbinu bi možda doživeli i bez jasnih političkih motiva, prevashodno zbog skorašnjeg pogoršavanja ekonomske situacije za najveći deo stanovništva.

Verske, plemenske i druge podele unutar svake od zemalja o kojima je reč mogle su takođe da budu dovoljno jak razlog za pobune i da budu više povezane sa borbom za prevlast nego sa demokratizacijom. Intervencija NATO-a na strani pobunjenika u višemesečnom libijskom građanskom ratu, kao i saudijska intervencija u Bahreinu, koja je zaustavila promene, za veliki broj posmatrača su dokaz ne o nadmetanju demokratije i diktature, već o nedozvoljivom stranom mešanju.

I ekonomski i međunarodni i kulturološki faktori su svakako bili uzrok političkim promenama bez presedana u ovom delu sveta, ali je demokratizacija kao politički cilj ipak odigrala odlučujuću ulogu i u mobilizaciji građana i u usmeravanju promena.

Uporni demonstranti vrlo jasno žele manje korupcije i manje nekontrolisane vlasti zasnovane na nasilju i strahu, a više slobode i izbora. Iako demokratija nije, naravno, jedina moguća budućnost arapskih država na severu Afrike i na Bliskom istoku, prvi veliki korak ka njoj je već učinjen: srušeni su autokratski režimi i time stvoreni bar neki osnovni uslovi za demokratizaciju.

Sadašnje već bogato iskustvo sa sudbinom „trećeg talasa” demokratizacije ozbiljno nas opominje da budemo oprezni i ne preterano optimistični u prognozama, jer krah autokratije nije nužno i početak demokratije. Najbolji, odnosno najgori primer je većina postsovjetskih država, danas jednako daleko od demokratije kao i pre dve decenije. Uz sve rezerve, građani bliskoistočnih zemalja su se ipak oslobodili straha, a političke promene su odjednom postale moguće i stvarne, pa sve to podstiče optimizam.

Paralelno sa velikim nadama raste i podozrenje, u ovom regionu i van njega, da će i ove revolucije, kao i tolike pre njih, uskoro biti „izdane”, i da će radikalni politički islam, a ne liberalne snage, biti konačni pobednici slobodne političke utakmice. Drugim rečima, umesto da im evropske demokratije budu uzor, to možda postane teokratski Iran u kojem se 1979. godine takođe „dogodio narod”, da bi vrlo brzo ustupio mesto još strašnijoj diktaturi nego pre toga.

Može, međutim, da se ispostavi da je dilema između Brisela i Teherana u stvari lažna, jer se turski sekularni politički model pojavljuje kao uzor novonastajućih demokratija na severu Afrike i Bliskom istoku.

Prevrati u ovom regionu neke podsećaju na Francusku revoluciju, druge na slična „proleća nacija” u varijantama od 1848. do 1989, ostale na rušenje Berlinskog zida. Najviše sličnosti, ipak, sadašnji događaji čini se da imaju sa „šarenim revolucijama” u bivšim komunističkim zemljama (od Slovačke 1998, preko Hrvatske i Srbije 2000, do Gruzije, Ukrajine i Kirgistana 2003–2005). Neki politikolozi ove „revolucije u boji” nazivaju četvrtim talasom demokratizacije, pa bi se ovaj arapski mogao, sledeći istu logiku, nazvati – petim talasom.

Ključne pretpostavke koje nedostaju u „arapskom proleću” su, međutim, odsustvo demokratskih tradicija i institucija, razvijeno građansko društvo i ujedinjena i dobro organizovana opozicija.

Uprkos svim ovim i drugim nedostacima, „arapsko proleće” ima važne posledice za napredak i sudbinu demokratizacije u celom svetu, i to iz najmanje tri razloga. Prvo, suprotno ranijim sumnjama, pokazalo se da je demokratija univerzalna vrednost, svuda u svetu, bez obzira na nacionalnu, versku, kulturnu ili političku tradiciju, te da više ne važi tzv. arapski izuzetak.

Drugo, nedemokratski režimi su danas, na ovaj ili onaj način, ranjivi i nestabilni. Najzad, toj ranjivosti najviše doprinosi brz razvoj komunikacionih tehnologija, Interneta i društvenih mreža.