И, шта сад

Како је претходна влада форматирала преговоре под „покровитељством ЕУ” и измакла их из УН и Савета безбедности, тако је нова влада то прихватила као готово и наслеђено стање. Сад смо дошли дотле где смо дошли – до тога да се Србији не нуди ништа а тражи све. То је, наравно, српска страна у преговорима одбила и дошло је до ,,предаха”, а можда и прекида у преговорима.

Видимо из медијских извештаја, који ваљда представљају реално стање ствари, да је прекиду преговора више био склон Вучић, док је Дачић иако свестан да треба да следи Вучића ипак желео да пошаље поруку да је спреман на даље преговоре, што с понудом ,,узми или остави” није баш реално. Очигледно је да се тиме Дачић жели позиционирати као човек који је спремнији на компромисе. Осим тога, постаје видљивије да некако сувише често изостају јаснији ставови председника Николића око ове драматичне рунде и оног што се дешава у оваквим преломним ситуацијама.

Можемо се сложити са ставом да преговоре у оваквим условима и с оваквим папирима на столу није требало ни водити, али шта да се чини сада када смо у њих загазили дубоко и својим уступцима смо их легитимисали већ у време претходне владе. Поставља се питање како би се они могли вратити у оквире и окриље УН, ако то не желе ни САД, ни ЕУ, а ни Албанци.

Па где је онда наша шанса? Ма колико звучало чудно, готово једина могућност да не доживимо тежак пораз је непопустљивост и ароганција Приштине иза које стоје САД, јер само то може довести до пропасти преговора који, како сви виде, никако не иду нама у прилог. Наиме постоји разлика између интереса ЕУ, којом све више доминира Немачка, и Америке према Балкану. Немци желе да на терену доврше процесе и да се легализује сецесија да би могли читав регион у наредном период усисати у ЕУ. Тиме би постали важна, ако не и доминантна, сила на Балкану.

Америка, с друге стране, не жели да превише припушта Немачку на ове просторе, а Русе жели да држи ван Балкана. Ради баланса, Вашингтон озбиљно уводи и Анкару у велику балканску игру. Због тога, шире гледано, Америци не одговара пребрзо разрешење конфликта, ма колико он био по њиховим плановима, већ пре трајну нестабилност у којој би они остали врховни арбитар на овом важном геополитичком раскршћу. Осим тога, пропаст преговора је пораз ЕУ који показује њену неспособност да решава кризе у свом ,,доњем дворишту”.

Наравно, САД, са друге стране, не би имале ништа против ни да Србија одмах и потпуно капитулира и да они доврше своју балканску стратегију из деведесетих. Но, дугорочно гледано, њима не одговара потпуно ,,сређивање ствари” на терену чиме би њихов значај могао бити доведен у питање, а конкурентске силе би у региону могле имати већи уплив но што они то желе. Због свега тога се може претпоставити да притисак САД у овој фази и није толико јак да се не би могао прекинути преговарачки процес или пак тражити значајнији уступак који би барем личио на компромис. Тако се по ко зна који пут у српској историји показује да различити интереси великих сила стварају неке пукотине и пролазе кроз које Србија некако добија шансу да се провуче и могућност да опстане.

Политички аналитичар