Ако не буде јединства, биће избора

Лидер УРС-а и министар финансија и привреде Млађан Динкић нема дилему, он жели да се споразум са Приштином прихвати. Нема везе што предлог Брисела од 2. априла, према речима Милована Дрецуна, значи „да од Србије на Косову нема ни ’С’”, трећи по снази партнер у владајућој коалицији одлучно поручује да се мора донети решење које ће бити „најбоље за целу Србију”.

„Моја странка (УРС) сматра да би одбијање споразума значило још једно окретање леђа будућности и на дужи рок би гурнуло Србију у политичку и економску изолацију коју бисмо врло тешко поднели”, рекла је потпредседница Владе Србије Сузана Грубјешић за Танјуг и подсетила да је на првом месту коалиционог споразума странака које чине владу – убрзање европских интеграција.

Остале странке владајуће коалиције се још не изјашњавају. Ћути за сада и председник републике Томислав Николић, али се из речи његовог саветника Марка Ђурића може закључити да му се предлог из Брисела ни најмање не допада. На питање Радија слободна Европа о разликама између председника државе, чији су ставови, наводно, тврђи, и владе, односно првог потпредседника Александра Вучића, функционер СНС-а Милован Дрецун јуче је одговорио да, колико је њему познато, лидер напредњака „нема ни за милиметар другачије ставове поводом питања Космета од председника републике”. Дрецун је истакао да је Вучић „био најснажнији заговорник одбијања неприхватљивог захтева у Бриселу 2. априла”.

Одлука мора да се донесе до уторка. Може ли државни врх постићи јединство? Социолог Јово Бакић истиче да је консензус могућ и врло пожељан, те да је важно да што више странака буде за ту одлуку, каква год била. Важно је и да грађани Србије буду за то.

„Шта год да изаберете лоше сте изабрали. Само је питање шта је мање лоше и треба хладне главе размишљати о томе. И онда када се одлука донесе – ако ЛДП или ДСС буду незадовољни, нека то буде то, да их не буде више. Јер, шта год да се изабере, Србији ће у будућности бити потребно сабирање што више снага и јачање земље – привредно, културно, политичко”, оцењује Бакић.

Огњен Прибићевић, из Института друштвених наука, Вучићево недавно излагање на РТС-у схватио је као позив на јединство не само државног врха него и опозиционих странака.

„Очигледно је да постоје нијансе када је у питању изјашњавање водећих политичких и страначких лидера за коју опцију би се они определили. Мислим да се нико не усуђује да се јасно око тога изјасни, осим Динкића који је, сасвим природно, рекао оно што његови бирачи мисле. Свака друга одлука била би крај његове странке”, истиче Прибићевић. Он додаје да је осталима тешко да се изјасне јер су дошли на власт са политиком „и Косово и ЕУ”, која се, после свега, тешко више може одржати.

Указујући најпре да се план из Брисела не сме прихватити и да би недемократска влада у овој ситуацији поступила као Слободан Милошевић, а демократска нашла нови пут за Србију („тако да народ не истрпи већу штету него што мора, и наравно, да нико из власти из тога не профитира”), Чедомир Антић, председник Напредног клуба, оцењује да ће странке владајуће коалиције свакако бити заједно какву год одлуку да донесу. У супротном ће, додаје, претрпети политичку штету.

„Нејединство у доношењу овакве одлуке у демократској држави значи изборе, а они већини странака не одговарају. Не одговарају ни Србији као држави, јер би значили да до краја године не би могло ништа да се уради на економском плану”, истиче Антић. Он сматра да је решење ове ситуације да влада јавно каже да понуду из Брисела сматра непристојном, да би признање безусловне независности Косова значило почетак уништавања српске државе, те да може да призна Косово само ако дође до његове поделе. Поред тога, влада треба јавно да поручи да не жели у ЕУ по сваку цену и да има и других начина, а најбољи пут је онај који заговара Борис Беговић – европски економски простор.

Прибићевић каже да је подједнако тешко постићи консензус и око прихватања споразума и око његовог одбијања. „Каква год била, та одлука изазваће огроман политички земљотрес у Србији, једнак или чак и већи од промена 2000. То је стратешка одлука око даљег усмеравања Србије у наредној деценији”, каже Прибићевић и оцењује да би Динкић „јако тешко могао да остане у влади” ако се бриселски споразум одбије.

Јово Бакић мисли да би било лакше постићи консензус у вези са прихватањем споразума – онда би само ДСС био против у парламенту, и неке крајње десне организације ван парламента. „У другом случају врло вероватно би били против ЛДП и ДС. И влада би пала пошто би по свему судећи УРС на том питању оборио владу. Онда би ДСС могао да уђе уместо њих, али онда бисмо имали поларизацију која би вероватно подсећала на ону из деведесетих година”, оцењује Бакић.

Примећујући да Динкића нико ништа није питао о споразуму, односно да лидер УРС-а у овој математици није важан, Антић каже: „Да ли је Динкић икада угрозио неку владу из начелних разлога? Рушио их је тек пошто они њега избаце из те владе, или га на неки начин угрозе”. Према његовим речима, влада ће пасти само у два случаја: ако Дачић и Вучић процене да немају исти страначки интерес поводом питања попуштања, односно да некоме више одговара да прихвати споразум пре, а некоме после избора, и друго, ако велике силе дају попуст актуелној власти (пошто то Србији никада нису давале), односно ако јој дају на времену и дозволе расписивање ванредних избора.