Обнова латинске империје

Париз – Италијански филозоф Ђорђо Агамбен обновио је идеју уније земаља јужне Европе, што је предлог који је одмах после Другог светског рата први лансирао још један филозоф, Александар Кожева. Та латинска империја требало би да буде контратег доминантној улози коју у Европској унији има Немачка.

Александар Кожева, филозоф који је истовремено био и високи државни службеник, написао је 1945. есеј „Латинска империја: нацрт доктрине за француску политику”. Есеј, који је у ствари био информација шефу привремене владе, генералу Шарлу де Голу, и данас је од велике вредности.

Показујући запрепашћујућу далековидост, Кожева је проценио да ће Немачка убрзо постати најјача економска сила Европе а да ће Француска бити сведена на секундарну силу западне Европе.

Он је такође луцидно предвидео крај држава-национа које су дотле одлучивале европску историју. Како је модерна држава настајала смањивањем утицаја феудалних политичких формација и настанком националне државе, тако ће националне државе неизбежно устукнути пред политичким формацијама названим „империјама“ које ће превазићи националне границе.

Те империје неће моћи да буду засноване, тврдио је он, на апстрактним јединицама које су индиферентне према правим културним, животним и верским везама. Империје – попут „Англо-саксонске империје“ (САД и Велике Британије) и Совјетске империје, које је могао да посматра, треба да буду „транснационалне политичке јединице које треба да формирају сродне нације”.

Кожева је зато предложио да Француска има водећу улогу у „Латинској империји” која ће бити економски и политички уједињена, уз сагласност Католичке цркве, чије ће традиције наследити. Ради се о три главне нације чији језик потиче из латинског (Француска, Шпанија и Италија), које би истовремено биле отворене према медитеранским нацијама.

Према Кожеви, протестантска Немачка, која ће брзо постати најбогатија и најмоћнија европска нација, неизбежно ће бити понета својим екстраевропским тенденцијама и окренути се према Англосаксонској империји – конфигурацији којој ће Француска и друге латинске нације бити мање-више страно тело сведено на периферну улогу сателита.

Данас, када је Европска унија формирана на игнорисању конкретних културолошких веза које постоје међу нацијама, било би корисно – под хитно – поново размотрити предлоге које је имао Кожева. Оно што је он предвиђао обистинило се.

Ова Европа, која покушава да опстане на стриктно економским основама, запостављајући све истинске афинитете различитих животних стилова, култура и вера, упорно показује знаке своје слабости, посебно на економском нивоу.

Такозвано јединство ЕУ почиње да пуца и није тешко уочити на шта се свела: на наметање интереса најбогатије мањине сиромашној већини. И, све то време, ти интереси коинцидирају са интересима једне нације.

Не само да нема смисла питати Грка или Италијана да живи као Немац, већ би, чак да је то могуће, то водило деструкцији културног наслеђа које постоји као начин живота.

Политичка целина која игнорише стил живота не само да је осуђена да не траје, већ се као таква тешко успоставља, као што Европа показује.

Уколико не желимо да се Европа неизбежно распадне, као што многи знаци наговештавају, било би упутније упитати се без одлагања како Европски устав, који су француски бирачи глатко одбацили, може из почетка да буде конфигурисан.

Могли бисмо, тако, да покушамо да политичку реалност претворимо у нешто слично ономе што је Кожева назвао „Латинском империјом”.