Obnova latinske imperije

Pariz – Italijanski filozof Đorđo Agamben obnovio je ideju unije zemalja južne Evrope, što je predlog koji je odmah posle Drugog svetskog rata prvi lansirao još jedan filozof, Aleksandar Koževa. Ta latinska imperija trebalo bi da bude kontrateg dominantnoj ulozi koju u Evropskoj uniji ima Nemačka.

Aleksandar Koževa, filozof koji je istovremeno bio i visoki državni službenik, napisao je 1945. esej „Latinska imperija: nacrt doktrine za francusku politiku”. Esej, koji je u stvari bio informacija šefu privremene vlade, generalu Šarlu de Golu, i danas je od velike vrednosti.

Pokazujući zaprepašćujuću dalekovidost, Koževa je procenio da će Nemačka ubrzo postati najjača ekonomska sila Evrope a da će Francuska biti svedena na sekundarnu silu zapadne Evrope.

On je takođe lucidno predvideo kraj država-naciona koje su dotle odlučivale evropsku istoriju. Kako je moderna država nastajala smanjivanjem uticaja feudalnih političkih formacija i nastankom nacionalne države, tako će nacionalne države neizbežno ustuknuti pred političkim formacijama nazvanim „imperijama“ koje će prevazići nacionalne granice.

Te imperije neće moći da budu zasnovane, tvrdio je on, na apstraktnim jedinicama koje su indiferentne prema pravim kulturnim, životnim i verskim vezama. Imperije – poput „Anglo-saksonske imperije“ (SAD i Velike Britanije) i Sovjetske imperije, koje je mogao da posmatra, treba da budu „transnacionalne političke jedinice koje treba da formiraju srodne nacije”.

Koževa je zato predložio da Francuska ima vodeću ulogu u „Latinskoj imperiji” koja će biti ekonomski i politički ujedinjena, uz saglasnost Katoličke crkve, čije će tradicije naslediti. Radi se o tri glavne nacije čiji jezik potiče iz latinskog (Francuska, Španija i Italija), koje bi istovremeno bile otvorene prema mediteranskim nacijama.

Prema Koževi, protestantska Nemačka, koja će brzo postati najbogatija i najmoćnija evropska nacija, neizbežno će biti poneta svojim ekstraevropskim tendencijama i okrenuti se prema Anglosaksonskoj imperiji – konfiguraciji kojoj će Francuska i druge latinske nacije biti manje-više strano telo svedeno na perifernu ulogu satelita.

Danas, kada je Evropska unija formirana na ignorisanju konkretnih kulturoloških veza koje postoje među nacijama, bilo bi korisno – pod hitno – ponovo razmotriti predloge koje je imao Koževa. Ono što je on predviđao obistinilo se.

Ova Evropa, koja pokušava da opstane na striktno ekonomskim osnovama, zapostavljajući sve istinske afinitete različitih životnih stilova, kultura i vera, uporno pokazuje znake svoje slabosti, posebno na ekonomskom nivou.

Takozvano jedinstvo EU počinje da puca i nije teško uočiti na šta se svela: na nametanje interesa najbogatije manjine siromašnoj većini. I, sve to vreme, ti interesi koincidiraju sa interesima jedne nacije.

Ne samo da nema smisla pitati Grka ili Italijana da živi kao Nemac, već bi, čak da je to moguće, to vodilo destrukciji kulturnog nasleđa koje postoji kao način života.

Politička celina koja ignoriše stil života ne samo da je osuđena da ne traje, već se kao takva teško uspostavlja, kao što Evropa pokazuje.

Ukoliko ne želimo da se Evropa neizbežno raspadne, kao što mnogi znaci nagoveštavaju, bilo bi uputnije upitati se bez odlaganja kako Evropski ustav, koji su francuski birači glatko odbacili, može iz početka da bude konfigurisan.

Mogli bismo, tako, da pokušamo da političku realnost pretvorimo u nešto slično onome što je Koževa nazvao „Latinskom imperijom”.