Криза скрајнула европске вредности

„Повећати економски раст и смањити незапосленост”, попут мантре понављају европски политичари видећи у томе једини пут за излаз из кризе док се истовремено у неким другим круговима чују гласови који упозоравају да се Европа у ствари губи на једном важнијем пољу – пољу вредности. Демократија, људска права и слобода говора, макар декларативно уткане у идентитет Европске уније, данас делују као недовољан улог који су Европљани спремни да бране у времену кризе и борбе за голи опстанак.

Мање-више испод радара су остале вести о самовољи мађарског премијера Виктора Орбана и његове партије Фидес који су, мимо свих правила и прописа ЕУ, у парламенту са двотрећинском већином усвојили амандман којим се драстично смањују надлежности Уставног суда, иначе једног од малобројних бастиона од самовоље владајуће гарнитуре.

Брисел је, истина, упутио оштар демарш влади у Будимпешти, али на томе се за сада остало. Поједини коментатори подсећају на одлучнији став Уније када је 2000. године, први пут у својој историји, увела дипломатске санкције једној својој чланици – у тренутку када је у аустријску владу ушла ултрадесничарска Слободарска партија Јерга Хајдера. Тринаест година касније „двадесетседморица” су преокупирани спасавањем евра па мало пажње посвећује урушавању вредности на којима би требало да почива.

Анкете спроведене међу грађанима ЕУ показују константан пад евроентузијазма који полако али сигурно узмиче пред евроскептицизмом. Чак и у традиционалним упориштима еврооптимизма, попут Литваније, тренд одушевљености идејом о „породици европских народа” је у сталном паду.

Када је рађено испитивање јавног мњења у Француској, Немачкој, Грчкој, Шпанији, Италији, Пољској, Великој Британији и Чешкој, већина испитаника се изјаснила да је интеграција у ЕУ само ослабила њихове појединачне економије, што је био окидач за серију многих других проблема. Издвојила се Немачка као једина земља од испитаних чији грађани су видели корист од економске интеграције у Унију.

Промени оваковог курса никако не погодују ни недавни догађаји на Кипру, а приватна америчка обавештајна агенција Стратфор оцењује да су дешавања на острву послала јасну поруку да ЕУ не успева да заштити интересе својих грађана. Управо је кипарски сценарио у први план поново избацио стару причу о антагонизму европског севера и југа.

Антиевропски став се у већини јужњачких држава поистовећује са антинемачким па је на демонстрацијама против „стезања каиша” омиљена фигура за изругивање слика или лутка са ликом канцеларке Ангеле Меркел. Са друге стране, земље севера попут Немачке, Финске или Холандије спремно прихватају да плате дугове својих јужних колега, али таман онолико колико је неопходно да би се предупредио крах евра и ни цента више. У земљама севера прича о заједничком европском идентитету одавно је излизана и депласирана.

Такозвани клуб Мед, који означава медитеранске земље и земље у њиховој близини, у северњачким медијима се презриво повезује са корупцијом и расипништвом, а позитивну конотацију добија у светлу могуће дестинације за летовање. Најжешћи јужњачки критичари северњачког „надменог става” иду тако далеко да сматрају да ни скраћеница ПИГС, која означава Португалију, Италију, Грчку и Шпанију, није скована случајно (енгл. pigs – свиње).

Последњи случај са Кипром је кап која је прелила чашу, па се немачки коментатори питају: „Шта ми имамо заједничко са овим људима који су претворили своју земљу у машину за прање новца руских олигарха?”

Чак и најпросвећенији Европљани са најискренијом вером у оно што се назива европским вредностима данас о другим европским народима јавно говоре ствари које пре десетак година не би ни помислили а камоли изговорили. И док све већи део Европе заузима антинемачки став, истовремено све више Немаца постаје антиевропски настројено. Полако али сигурно формира се спирала нетрпељивости унутар ЕУ хируршки прециозно подељена на два корпуса – северни и јужни.

Британски историчар, публициста и новинар Тимоти Гартон Еш са олакшањем ипак констатује да није све изгубљено, „макар не још и не сасвим”. Он упозорава да, са изузетком неофашистичке организације „Златна зора” у Грчкој, бес Европљана није усмерен на вечите, најлакше мете – мањине, имигранте или неке имагинарне петоколонаше. За кризу и сиромаштво се не окривљују као често током историје „Јевреји, муслимани или масони”, а самим тим што се узроци проблема траже у домену рационалног постоји шанса да се Европа извуче из кризе а да потпуно не смрви своје фундаменталне вредности.