Kriza skrajnula evropske vrednosti

„Povećati ekonomski rast i smanjiti nezaposlenost”, poput mantre ponavljaju evropski političari videći u tome jedini put za izlaz iz krize dok se istovremeno u nekim drugim krugovima čuju glasovi koji upozoravaju da se Evropa u stvari gubi na jednom važnijem polju – polju vrednosti. Demokratija, ljudska prava i sloboda govora, makar deklarativno utkane u identitet Evropske unije, danas deluju kao nedovoljan ulog koji su Evropljani spremni da brane u vremenu krize i borbe za goli opstanak.

Manje-više ispod radara su ostale vesti o samovolji mađarskog premijera Viktora Orbana i njegove partije Fides koji su, mimo svih pravila i propisa EU, u parlamentu sa dvotrećinskom većinom usvojili amandman kojim se drastično smanjuju nadležnosti Ustavnog suda, inače jednog od malobrojnih bastiona od samovolje vladajuće garniture.

Brisel je, istina, uputio oštar demarš vladi u Budimpešti, ali na tome se za sada ostalo. Pojedini komentatori podsećaju na odlučniji stav Unije kada je 2000. godine, prvi put u svojoj istoriji, uvela diplomatske sankcije jednoj svojoj članici – u trenutku kada je u austrijsku vladu ušla ultradesničarska Slobodarska partija Jerga Hajdera. Trinaest godina kasnije „dvadesetsedmorica” su preokupirani spasavanjem evra pa malo pažnje posvećuje urušavanju vrednosti na kojima bi trebalo da počiva.

Ankete sprovedene među građanima EU pokazuju konstantan pad evroentuzijazma koji polako ali sigurno uzmiče pred evroskepticizmom. Čak i u tradicionalnim uporištima evrooptimizma, poput Litvanije, trend oduševljenosti idejom o „porodici evropskih naroda” je u stalnom padu.

Kada je rađeno ispitivanje javnog mnjenja u Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Španiji, Italiji, Poljskoj, Velikoj Britaniji i Češkoj, većina ispitanika se izjasnila da je integracija u EU samo oslabila njihove pojedinačne ekonomije, što je bio okidač za seriju mnogih drugih problema. Izdvojila se Nemačka kao jedina zemlja od ispitanih čiji građani su videli korist od ekonomske integracije u Uniju.

Promeni ovakovog kursa nikako ne pogoduju ni nedavni događaji na Kipru, a privatna američka obaveštajna agencija Stratfor ocenjuje da su dešavanja na ostrvu poslala jasnu poruku da EU ne uspeva da zaštiti interese svojih građana. Upravo je kiparski scenario u prvi plan ponovo izbacio staru priču o antagonizmu evropskog severa i juga.

Antievropski stav se u većini južnjačkih država poistovećuje sa antinemačkim pa je na demonstracijama protiv „stezanja kaiša” omiljena figura za izrugivanje slika ili lutka sa likom kancelarke Angele Merkel. Sa druge strane, zemlje severa poput Nemačke, Finske ili Holandije spremno prihvataju da plate dugove svojih južnih kolega, ali taman onoliko koliko je neophodno da bi se predupredio krah evra i ni centa više. U zemljama severa priča o zajedničkom evropskom identitetu odavno je izlizana i deplasirana.

Takozvani klub Med, koji označava mediteranske zemlje i zemlje u njihovoj blizini, u severnjačkim medijima se prezrivo povezuje sa korupcijom i rasipništvom, a pozitivnu konotaciju dobija u svetlu moguće destinacije za letovanje. Najžešći južnjački kritičari severnjačkog „nadmenog stava” idu tako daleko da smatraju da ni skraćenica PIGS, koja označava Portugaliju, Italiju, Grčku i Španiju, nije skovana slučajno (engl. pigs – svinje).

Poslednji slučaj sa Kiprom je kap koja je prelila čašu, pa se nemački komentatori pitaju: „Šta mi imamo zajedničko sa ovim ljudima koji su pretvorili svoju zemlju u mašinu za pranje novca ruskih oligarha?”

Čak i najprosvećeniji Evropljani sa najiskrenijom verom u ono što se naziva evropskim vrednostima danas o drugim evropskim narodima javno govore stvari koje pre desetak godina ne bi ni pomislili a kamoli izgovorili. I dok sve veći deo Evrope zauzima antinemački stav, istovremeno sve više Nemaca postaje antievropski nastrojeno. Polako ali sigurno formira se spirala netrpeljivosti unutar EU hirurški preciozno podeljena na dva korpusa – severni i južni.

Britanski istoričar, publicista i novinar Timoti Garton Eš sa olakšanjem ipak konstatuje da nije sve izgubljeno, „makar ne još i ne sasvim”. On upozorava da, sa izuzetkom neofašističke organizacije „Zlatna zora” u Grčkoj, bes Evropljana nije usmeren na večite, najlakše mete – manjine, imigrante ili neke imaginarne petokolonaše. Za krizu i siromaštvo se ne okrivljuju kao često tokom istorije „Jevreji, muslimani ili masoni”, a samim tim što se uzroci problema traže u domenu racionalnog postoji šansa da se Evropa izvuče iz krize a da potpuno ne smrvi svoje fundamentalne vrednosti.