Разарање европске демократије

Да ли је ико икад помишљао да унутар бастиона демократије, какав се очекује да буде Европска унија, могу да се до те мере разарају њене основне вредности да је неку њену чланицу у овом часу тешко назвати демократском?

Могуће је. На пример Мађарска.

Знам да су пале тешке речи, али наш северни сусед потврђује да демократија може да победи, али да то још није гарант да не могу да се врате снаге које не деле основне постулате демократије.
Ништа необично, мада упозоравајуће. Реформација је имала контрареформацију. Многе револуције завршиле су у контрареволуцијама.

Процес уништавања мађарске демократије, отпочет на очи Европе убедљивом победом конзервативног Савеза младих демократа (Фидес) 2010, достигао је ових дана врхунац када је председник Јанош Адер својим потписом озваничио почетак уставних реформи чији је циљ спречавање опозиционог мишљења и убацивање Мађарске у мрак тоталитарности из кога је изашла тек пре нешто више од две деценије.

Не само да Уставни суд убудуће неће имати право да даје мишљење о садржајима закона – што значи да губи сваку моћ мониторинга над извршном влашћу – већ следе незабележена ограничења слободе штампе, политичко управљање централном банком, убацивање хришћанске вере у Устав, условљавање социјалних права „социјалном корисношћу” појединца, протеривање речи република у уставном дефинисању политичког система, напади на права жена, заштита починилаца злочина на расној основи, толерисање антисемитизма у налету…

Многобројни чланови Устава који су некад избачени као противуставни враћени су у основни закон.
Све се кажњава и санкционише. Од тога да ли и како критиковати јавну личност до проглашавања бескућништва за криминално дело. Роми могу јавно да буду названи „животињама”, а новинар који то напише неће морати да се извињава.

Национално просвећени Мађари – а њих није мало јер би 40 одсто поново гласало за иницијатора ових промена, лидера  Фидеса и премијера Виктора Орбана – то са задовољством желе да прочитају.

Промене окрутно одражавају дух новог времена. Демократије? Нипошто.

Ако тишина као последица страха, као и свуда, помаже само онима на власти, питање је шта ради Европска унија? Како, сем повремених критика, толерише свог члана који промовише исте оне вредности које се у Бриселу или Стразбуру анатемишу?

Да ли је то доказ тезе да ЕУ као змија жабу дави државе кандидате, а да када једном постанете члан многа правила једноставно не важе. Да многи морални параметри парадоксално постану занемарљиви, загубљени у сталном потрагом за консензусом 27 чланица?

Упозорења би требало да је довољно. Премијер Орбан одликовао је водеће ликове екстремне деснице: новинара познатог по томе што Јевреје и Роме пореди са мајмунима, археолога који Јевреје оптужује за трговину робовима у средњем веку, уметника који се хвали блискошћу са паравојном милицијом – наследницом пронацистичке партије – одговорном за више расистичких убистава.

Такви типови из Србије завршили су у Хашком трибуналу. А земља која то толерише сутра ће као судија одлучивати да ли су овдашње реформе довољно демократске!

Такав болећив став Европе према оваквој Мађарској симптоматичан је доказ да ЕУ не пати само од кризе евра већ и од етичке и политичке кризе која прети да кородира оно што се зове „сет вредности” – исти онај који се Србији нуди као узор.

Као у временима после Велике депресије, опсесивно усредсређена на економска и финансијска питања, Европа немо посматра како са свих страна надиру национализам, расизам, антисемитизам, неонацизам, јевтини популизам?

Ако важи правило да систем вреди колико његова најслабија карика, онда је ЕУ све даље од вредности о којима су сањали очеви европских интеграција Жан Моне и Робер Шуман.
Потврда туробног стања стиже из Мађарске. У последње две године пола милиона Мађара напустило је земљу. Двоструко више него после гушења устанка 1956.

Неки су отишли због новца, други због бољих перспектива, али већина је – побегла пред мраком који прекрива разне сегменте живота. Упркос опомињуће мађарске пословице која каже да је „ко замени своју земљу, заменио своју душу”, беже махом млади. Они који су доживели шта значи слобода мишљења и изражавања, који нису спремни да се тога одрекну.

Мађарска није Русија, где Владимир Путин аутократију ставља – некад с разлогом некада не – у функцију реалполитике велике силе. Мађарска зависи од европских субвенција и помоћи, што подразумева да може да утиче на одлуке у Будимпешти. Као што је то показала у случају Грчке, или Кипра,

Зашто Европа ћути, питам поново. Зар се тако брзо заборављају болне лекције 20. века током кога је демократија била жртва два моћна тоталитарна система: нацизма и комунизма?

То што Брисел ћути, или протестује „на пола копља”, има једноставно али несрећно и забрињавајуће објашњење: све уочљивији недостатак усмерености европских грађана и лидера као сталном јачању представничке демократије као политичког система.

Зато је Орбан после поновног избора 2010. добио подршку од толико угледних Европљана, истини за вољу махом из своје десничарске фамилије. Зато Европска комисија не користи ниједан од својих инструмената како би оснажила фундаменталне вредности Уније.

А могла би. У ствари морала. Европска комисија, парламент и Савет Европе могу да делују у складу са чланом 7 Уговора ЕУ како би се избегли било какви потези који воде назадовању демократије у било којој чланици ЕУ.

Члан 7 предвиђа да у случају „потенцијалног кршења заједничких вредности” земља може да изгуби право гласа у Савету. Орбанова Мађарска давно је прешла тај праг „кршења”. И ником ништа.

Овде се не ради само о угрожавању слобода и спутавању грађанског друштва у једној земљи, Мађарској. Угрожена је природа европског пројекта и способност Европе да очува своје заједничко највредније остварење: демократију.

Памтим почетком деведесетих провокативне и бурне дебате са колегама на будимпештанском Тргу Лист Ференца. Свако се у нешто заклињао. Веровао у будућност. Град је био на путу да постане вибрирајућа, просперитетна, толерантна метропола. Завидео сам им.

Сада читам да се све то погубило. Нема наде, нема шарма, нема илузија. Кажу да политика Фидеса спутава слободу, спречава иновативност, кочи креативност, укида алтернативе.

Радикални аматери владајуће странке су се попут политкомесара увукли у позоришта и филмска студија диктирајући њихов опус. На телевизији царују само партијски лојалисти који све замотавају у драперије мађарског национализма.

Помишљам да би ваљда тако изгледала Србија под Слободаном Милошевићем – а у Европској унији.

Хтели после неколико деценија да то признамо или не, избор између варварства и демократије никада није био тако очигледан. Мађарска може да послужи као велика опомена. Треба сачувати и Европу и демократију.

А шта ради Европа? Иста она која ће жестоко реаговати на било какво повампирење национализма у Србији? Која ће се подићи на ноге у случају пресуда „Пуси рајот”?

Ништа. Ћути. Сутра ће рећи да је била заокупљена кризом евра, незапосленошћу.

Британски премијер Невил Чемберлен и његов француски колега Едуар Даладје тако су ћутали у Минхену 1938. потписујући споразум са Адолфом Хитлером. Мађарска, срећом, није Немачка нити је Орбан Хитлер, али Европа би морала да се присети историје. Уколико жели да остане допадљив узор демократичности.