Кад глумац заборави текст

Никада нисам успео да чујем шум мора из шкољке прислоњене уз уво. Али сам зато, добро и врло разговетно чуо на сцени, као клинац и глумац-аматер у дечјој представи и у улози Будалетине Тала, како ми суфлер испод оне отворене шкољке на бини помаже да се сетим заборављеног текста. Та доброћудна глава из које је цурио шапат личила ми је у оном мраку на црни, људски бисер. Од тада се спремам да упознам правог суфлера, оног чије је име на плакату, поред осталих, исписано ситним словима, а и те како својим радом доприноси успеху представе.
Е, није било срећнијег човека од мене када сам од Јована Ћирилова, пре неки дан, добио препоруку за разговор са Снежаном Будимлић, суфлером Атељеа 212, која већ 32 године живи у позоришту и за позориште.

– У Југословенско драмско сам ушла још као дете, када су ангажовали чланове балетског студија при Дому културе "Вук Караџић" за улоге статиста у многим представама. Широм отворених очију гледала сам шта се догађа око мене. Поред глумаца, у мноштву људи који раде на припреми позоришног комада, уочила сам једног изузетног човека, једног од наших највећих суфлера, Анта Ивељу. Све што данас знам о том послу, укључујући неопходну сталоженост, добру дикцију и лепо читање текста, научила сам од тог позоришног прегаоца. Гледајући како он ради тај посао рекла сам себи: нећу бити ништа друго само суфлер – пожелела је Снежана–Нена Будимлић да разговор почнемо баш подсећањем на њеног учитеља и узора. И одмах демантовала гласине да се суфлери укидају у позориштима.

– То није истина. Било би то као кад би лекарима забранили употребу стетоскопа. Ми смо глумцима од велике помоћи и суфлери су неопходни позоришту – каже Будимлићева.

Из Југословенског драмског прешла је у Атеље 212 пре шест година. Каже да је тачно то што сам чуо да суфлери, најчешће, знају напамет текстове свих представа у чијој припреми учествују. О, па како не би знали кад пробе позоришних комада трају најмање по два месеца. Режисери представа немају милости ни за суфлере. Догађа се да их, приликом читања текстова на пробама, код појединих сцена враћају по пет-шест пута, све док не буде како ваља.

– Не, то се мени за оволике године никад није догодило да ме глумац на сцени није чуо. Уосталом, трудим се и све чиним да сваки глумац на сцену изађе потпуно спреман. И поред тога, наравно, догађа се да глумац застане, да не зна шта даље треба да каже, јер су му се измешали текстови из више представа у којима игра. Ми суфлери увек осетимо кад ће наићи тај тренутак. Е, ту онда ми ускачемо. Довољно је да до њега допре само једна једина реч и он ће без проблема наставити тамо где је стао, иако је у међувремену прескочио можда и три стране текста – објашњава Нена и додаје да на сцени више нема оне шкољке за суфлере из давнашњих позоришта. Она стоји са стране сцене и увек је ту негде, иза глумца.

Прича ми како је некада у Југословенском драмском месечно имала и по 26 представа. Сада је у Атељеу 212 њен посао сведен на око дванаест позоришних комада. Догађа се, међутим, кад су ансамбл представе, да на сцени у једном тренутку буде и по двадесетак, па и више глумаца.

– Ма какви, публика никако не може да ме чује, само глумци. Они прате моју артикулацију, мој шапат и увек без проблема наставе да говоре тамо где су застали – са пуно љубави казује Нена "тајне" своје професије.

И ту застаје. Сећање је одводи у далеке дане када ју је Брана Ђорђевић, професор говора на ондашњој Позоришној академији, узео за руку и као размажену београдску девојку која је отезала речи водио Кнез Михаиловом улицом, тражећи од ње да наглас изговара исписане називе фирми и продавница.

– Било је и тога да се глумац извиче на мене. Ето, баш на једној од проба "Краља Лира" у Атељеу 212, велики Љуба Тадић се лепо забављао. Онда сам запазила да није знао један монолог из те представе који је пре тога најмање стотину пута на сцени изговорио. У једном тренутку је повикао на мене, питајући хоћу ли му помоћи. Рекла сам да му ја све време говорим текст, али да он изгледа не чује. Али, то је пролазна ствар и на пробама уобичајен неспоразум. Највише сам уживала у представи "Гардеробер", када он и Петар Краљ бриљирају и свима показују шта је врхунска глума – користи Снежана Будимлић и ову прилику да подсети на величину покојног Љубе Тадића.

Да, у позоришту се све врти око глумаца, али треба видети како се сваком успеху радују и сценограф, костимограф, инспицијент...

– Сваки аплауз упућен глумцима осећам као да је, између осталих, упућен и мени. Знате, недавно сам била пресрећна када је на крају представе "Хитлер, Хитлер" у режији Татјане Мандић-Ригонат, на отвореној сцени, било шест дугих аплауза. То усхићење је тешко описати – истиче Нена Будимлић један од последњих великих успеха свог Атељеа 212.