Посланик Мандрак

Обећао сам да ћу да платим пиће ако га и трећи пут сретнем тог дана, верујући да се то неће догодити. Ипак, догодило се. Сели смо у башту некадашње "Градске посластичарнице", познатије као "Код коња". Он је то место изабрао, што је мене мало зачудило.
– Зашто нисмо отишли у башту "Градске кафане" где си некад столовао – упитах га. Ћутао је. Знао сам да је тамо, пре тридесетак година, ковао планове о лакој заради. Често је и успевао у том свом науму. Седео би данима замишљен у "Градској кафани", а онда би нестао. Појављивао би се у граду тек после две недеље са џеповима пуним пара. Тек касније смо сазнали да је у Бечу имао илегално тржиште за продају неконвертибилних совјетских рубаља, источнонемачких марака, чехословачких круна...

Сада је посланик. На последњим изборима опет је био на листи своје странке и, ево, по трећи пут је у парламенту. Рекох му да сам био изненађен кад сам га видео на матинеу у Народном позоришту, приредби одржаној у знак сећања на Невенку Урбанову, једну од наших највећих глумица.

– Па, ред је да се понекад и ми посланици појавимо и на другим јавним местима, а не само на седницама скупштине или на страначким окупљањима – одговори надимајући плућа као ћуран. Такав, надуван, пун себе, изгледао је и оног тренутка када се водитељ приредбе Ђуровић обратио гледалишту речима: "Господо београдска..."

– И даље волиш да те пријатељи и познаници зову Мандрак, а не твојим правим именом – бих радознао.

– Да, зови ме и даље Мандрак. Јер, тек кад сам постао посланик тај надимак је добио пуно значење. Он казује суштину моје професије, пошто сам као и онај мађионичар из стрипа од живота начинио чудо. Моје право име и презиме је стављено у службу странке и користим га само по потреби. И ја, лично, на јавној сцени сам само по потреби странке – рече некадашњи дилер неконвертибилних валута.

Некада није било тако. Почетком деведесетих, када му се у Бечу угасило илегално тржиште новца источних земаља, Мандрак је са 50 марака основао спољно-трговинско предузеће "Узимам – ништа не дајем". Постао је бизнисмен. Да ли га је неко посаветовао или му се упалила сијалица, тек убрзо је постао политички активан. Кад је његова странка ушла у парламент и он постао професионални посланик, угасио је своју фирму.

– Шта мислиш, да ли сам направио глупост? Не, сигурно нисам, јер сам коначно остварио оно о чему сам давно маштао – да мало радим, а да за то примам пара довољно за нормалан живот. Ти знаш да сам увек био скроман. Нисам старомодан посланик који иде у народ да агитује, да се среће са бирачима. Не, мени су довољни сусрети са председником странке. Ја сам његов посланик. Он ми је све и свја. Како он оком, тако ја скоком. Зато, ето мене по трећи пут у сазиву скупштине. Ово је мој последњи круг. Убеђен сам да ћу бити посланик, чак и ако буду поновљени избори. После тога идем у пензију, срећан што сам провео изузетан, узбудљив живот – каже Мандрак повишеним тоном као да је за скупштинском говорницом.

– Буди искрен, дуго смо другари, па ми кажи: да ли ти је некад било тешко што си постао туђ, а не свој човек – безобразно упиљих у Мандрака.

– Ти канда ништа не разумеш. Па, ја сам свој човек сто посто, јер радим само оно што ја хоћу, а што се то поклапа са захтевима других, пре свега са жељама мог председника, то је стицај околности. Ја сам тај који, кад треба, напада потезе других странака, растурам опозицију или рушим власт. Хе,хе,хе, јесте, једном се догодило да сам пао у ватру, па сам распалио по влади и говорио да она унесрећује народ, да упропасти све чега се дотакне, да су људи сваким даном све сиромашнији... У једном тренутку, видим тамо, у средини сале, из редова где седе колеге из моје странке, неко ми рукама даје знаке да прекинем дискусију, да ућутим и вратим се на своје место. Тек кад сам то учинио и сео у клупу, колеге ми рекоше да сам полудео. Кажу, како могу да критикујем владу, кад смо ми коалициони партнер владајуће странке и са њом делимо власт. Ухх, тада сам стварно направио глупост, али сам се поправио, када сам касније тражио реплику. Онда сам опаучио по опозицији, нико није могао да ме заустави – поче Мандрак да песницом удара по столу. Једва га зауставих, говорећи му да смо у кафанској башти, а не у скупштини.

Хтео сам још нешто да га питам, али се нисам усуђивао. Можда би га то моје питање увредило, па би пукло и наше познанство које датира још од игранки у подруму "Градске кафане", где сам Мандрака средином шездесетих година и упознао. Али, он као да је био истински мађионичар, погодио је о чему размишљам.

– Дуго те познајем. Сада сигурно размишљаш како скупо наплаћујем то кевтање у скупштини. То си хтео да кажеш, али немаш храбрости. Никад је ниси ни имао, иначе би данас много боље живео, и ти и твоја породица. Ти назови то како хоћеш, али ја на те ствари гледам друкчије, реалније. То је борба странака у парламенту, а тамо су дозвољени вербални окршаји. Говор нам је основно оруђе, а језик главно оружје. И то је одувек тако. То је живот у парламенту. Уживао сам да вичем, нападам друге, поготово кад су били директни преноси на телевизији. За то сам уосталом и плаћен. А и то сам радио једном или два пута у три месеца, није било тешко. Ја сам, бре, дисциплиновани члан странке и тиме се поносим. Зато и трајем, човече, трајем! – унесе ми се у лице Мандрак црвенећи од беса.

Умирио сам га тако, што сам му рекао да не сме да се превише узбуђује. Потребан је својој странци жив и за трећи мандат у скупштини. Само тако ће завршити последњи посланички круг.