Двоструки стандарди

Историја нас учи да су разни народи пролазили кроз фазе великих успона и падова. Када се подижу, показују снагу, енергију и ентузијазам, извесну виталност која фасцинира све унаоколо и која припаднике других народа попут магнета често привлачи и преводи у припадништво поменутог народа. Када, међутим, падају, народи делују изгубљено, декадентно, без оријентације, виталности и, пре свега, губе систем вредности и самоувереност која их је некада чинила великима. Такав народ наликује на лешину према којој, разумљиво, нико више нема респекта а сви остали се труде да од трупла откину што је могуће већи комад.

Много је индикатора који наводе на то да је наш народ у тако лошој ситуацији данас. Ми постајемо парије на Балкану, народ за чије припаднике не важе норме које важе за остале. Најгоре је што се и ми сами навикавамо на то да су двоструки стандарди правило у опхођењу према нама.

Последњи у низу генијалних испада те врсте је изјава Срђана Дармановића, једног од идеолога антисрпског новоцрногорства. Овај декан Факултета политичких наука у Подгорици, представник те земље у Венецијанској комисији, и челник невладине (?) организације ЦЕДЕМ, 2. јуна је без длаке на језику изјавио да је тачно да у Црној Гори по последњем попису живи 32 одсто Срба, али да ће на следећем попису овај број сигурно пасти испод 20 процената!?

На овај начин је, можда и не слутећи, потпуно разоткрио политику смишљеног етничког чишћења која се у овој најмлађој европској земљи води против српског народа. Комбинованим системом економских притисака, отворене дискриминације у јавном животу и медијској политици, потпуно инструментализованом образовном политиком, херметичним затварањем јавне администрације и одбијањем да се Срби признају и да им се да било какав статус у новом уставу, режим чија је Дармановић идеолошка песница очигледно настоји да српско питање, слично Хрватској, реши смањењем броја људи који ће се тако осећати и изјашњавати.

На ову његову изјаву у Србији нико није реаговао. Штавише, и после ње Дармановић је радо виђен гост у Београду. У исто време, представници Хрвата из Црне Горе, којих има један одсто, примљени су у Сабору у Загребу на највишем нивоу и дата им је пуна подршка за борбу да се недовољна мањинска права у нацрту новог устава Црне Горе прошире.

Можемо ли да замислимо шта би се десило да је Дармановић или неко други од црногорских челника рекао да ће број Албанаца на следећем попису пасти за 30 процената? Или рецимо да је декан неког од значајних факултета у Србији изнео процену да ће број Мађара, Хрвата или других мањина на следећем попису бити за половину мањи? У Србији, међутим, тајац. Београд се иначе већ месецима оглушује на захтеве представника Срба из Црне Горе да их неко у државним институцијама прими, саслуша и макар морално подржи. То се више не може правдати заузетошћу другим питањима или неформираном владом.

Како све ово тумачити? Необавештеношћу, незнањем, заузетошћу? Тешко. Аутор се иначе пита да ли ће икада дочекати да се у Скупштини Србије поведе озбиљна расправа о спољној политици Србије, расправа о политици Србије према региону и посебно о положају два милиона наших сународника који у тим земљама живе. Ко ту политику дефинише, према којим принципима, који су јој циљеви? Нова министарка за дијаспору је, на пример, у првом обраћању јавности за своје министарство поставила неке сасвим другачије циљеве.

Када човек све то сагледа почиње да се пита да није можда одустајање од бриге за Србе у окружењу део генералне политике елите ове државе. Можда се Србија враћа на позиције с почетка седамдесетих кад је тадашње републичко руководство прокламовало званичну политику према којој Србија нема шта да тражи ван административних граница уже Србије. Или је вођење такве политике део услова за наставак преговора са ЕУ и евентуално потписивање Уговора о стабилизацији и придруживању. Ако је тако, ред би био саопштити то грађанима Србије. Само, нисам сигуран да би они ту политику подржали, зато што је то политика пристајања на позицију парије. Њоме се директно отвара пут за овакво бахато понашање страних амбасадора према држави у којој су гости, за отимање делова територије, за врло скоро отварање војвођанског питања итд.

Да би неко постао и остао парија, за кога не важе исти стандарди који важе за друге, он најпре мора сам да прихвати такав положај, да се тако понаша и да у складу са тим и живи.