Дванаестогодишњи Србин из Скопља – сликарска звезда

Сасвим је сигурно да је Стефан Плескоњић једини Србин који у седиште НАТО-а у Бриселу улази "отварајући врата ногом", са отвореним позивом генералног секретара на коме би му позавидели многи са ових простора – да сврати кад хоће.
Постројио је самозване сликарске легенде с Монмартра изазивајући својом изложбом у Граду светлости разумљиву уметничку завист и дивљење становника најбоемскије париске четврти.
Почео је да слика са непуне три године, а данас, с ненавршеном деценијом уметничког стажа, иза себе има осам самосталних изложби – у Скопљу, Софији, Варшави, Паризу, Бриселу и Београду и једну колективну у Њујорку, више од 300 урађених слика од којих ниједну још није продао.
Његов радови красе конак манастира Светог Архангела Михајла код Велеса, који је осликао на сопствену иницијативу, јер је ктитор манастира његов деда по мајци, иначе свештеник.

Потребно му је од пет до, максимално, 25 минута да уради једну слику, а ствара "кад му наиђе инспирација".

Да ли је дванаестогодишње чудо од детета, Србин из Скопља Стефан Плескоњић, сликарски геније с Божјим даром за уметност какав се ретко среће, питање је које се намеће свакоме кад погледа његове слике или чује нешто из његове богате уметничке биографије. Изазвао је изузетну пажњу и приликом прошлонедељног отварања прве изложбе у Београду у просторијама Министарства за дијаспору. Био је то његов први сусрет са престоницом Србије, а за њега и родитеље, мајку Катарину и оца Роберта, гостовање које убраја међу најдраже.

– Дешавало се да устане усред ноћи и тражи да слика. Били смо тиме мало и збуњени, нисмо знали шта да радимо. Тако се једне ноћи уочи Нове 1999. године пробудио и насликао три-четири слике. Кад смо га питали за једну како се зове, одмах је у том тренутку одговорио: "Београд". Кроз три месеца је почело бомбардовање. Приметно је колико су, што је нетипично за њега, боје на тој слици тамне и сивих тонова – појашњава Стефанов отац неку космичку везу "великог малог сликара" са Београдом, где су највише дошли на инсистирање Стефанове баке, која је унуку одувек уливала сазнања о српском пореклу Плескоњића.

Стефан стрпљиво слуша озбиљне разговоре одраслих, помало одсутно као да он није главни повод, на љубопитљивост и радозналост новинара одговара једноставно и дечачки. Стиче се утисак да би радије причао о кошарци коју воли да игра са вршњацима, или фудбалу и "Интеру" за који навија из све снаге. Будући да добро говори енглески, догодило се једном приликом да читава македонска делегација и његови родитељи остану пред вратима кабинета генералног секретара, док њих двојица унутра ћаскају о – фудбалу, а Стефан покушава да објасни Шеферу откуда баш такав избор клуба. Стефан му је објаснио да у том клубу игра још један врхунски Србин – Дејан Станковић.

– Сликам када ми дође инспирација и то ми не представља некакав напор. Једноставно, то изађе из мене.

Многи зналци високо су оценили његов уметнички рад. Један од највећих македонских ауторитета у овој области Киро Урген, који по броју продатих дела спада у светску елиту, видевши први пут Стефанове слике рекао је да је то немогуће, да је то чудо. Несумњиво, реч је о феномену, сложиће се многи, без обзира на то да ли изазива асоцијацију на младог Моцарта или када, као у Софији пре две године, добије титулу "звезда 21. века, звезда која долази" на традиционалном Салону уметности који окупља ствараоце из читавог света.

Упркос томе што на његове изложбе долазе највиши дипломатски представници најмоћнијих држава, као што је то било у Варшави, што га уважавају и радо примају страни политичари, упркос чињеници да је захваљујући поклоњеној слици једном Американцу за малог Стефана лично чуо и Џорџ Буш, он и његови родитељи углавном су препуштени – себи.

Поштујући државу у којој је рођен, али изнад свега изражавајући љубав према свом народу, Стефанов отац је покушавао више пута да контактира са амбасадом Србије у Скопљу – без успеха. Манифестације као што су изложба македонских уметника у српској амбасади или "Српско вече" у скопском "Александар Паласу" прошле су без присуства најпознатијег дечака и Србина у Македонији. Није добио ни позивницу.

– Није овде реч о новцу. Где год одемо на изложбу можемо да продамо слике и вратимо се са 50.000–60.000 евра. До сада још нисмо продавали Стефанове слике. Оне су наша једина препорука, па мислимо да је још рано да их продајемо – вели.

Дивљење према Стефановим сликама често прати и неверица да је овај симпатични дечак на уласку у тинејџерски период све то насликао – сам.

– Срећа је да сам, кад је Стефан почео да слика, све снимао камером. Нисам ни слутио да ће ми то послужити и као доказ да су слике искључиво његово дело. Имао сам проблем са новинарима из немачке телевизије РТЛ, јер нису веровали да он то ради – објашњава отац.

Приликом боравка у Београду добио је уверавања и министра за дијаспору Војислава Вукчевића и других са којима се срео да ће му помоћи у настојањима да српски сликарски геније из Скопља избегне искушења менаџерских операција и посредством наших људи покаже Западу сву своју вредност.