Од Тајвана до Космета

После недавне, релативно брзо постигнуте, сагласности између председника Буша и лидера ЕУ око усвајања једне нове (америчке) резолуције о Космету у Савету безбедности УН, којом би била замењена Резолуција 1244, Запад оставља утисак о јединственом ставу: да јужну српску покрајину издвоји из Србије и да јој статус "надгледане независности".
У тим околностима, актуелније него досад постаје питање: хоће ли бити руског, а поготово хоће ли бити кинеског, вета?

Ако буде руског вета, Руси ће обавити посао и за Кинезе. Тачније, Кинези ће моћи, што често чине, да у Савету безбедности остану уздржани, а опет себи доследни, јер је један вето довољан да амерички предлог не прође. Али, шта ће бити ако Руси – у уверењу да Кина треба да им врати дуг за, рецимо, заједнички вето против санкција Мјанмару (Бурми) – буду тражили кинеску подршку?

У српским дипломатским проценама Кина, велика сила која разуме тежак положај Србије, има принципијелан, а нама близак, став о Косову, иако је у том погледу знатно мање експонирана и загонетнија од Русије. Мотиви Кине и Русије у подршци Србији, иако превасходно засновани на одбрани Повеље УН и принципа међународног права, нису сасвим истоветни због различитих геостратешких положаја две земље. Кина је азијска, а не, као Русија, евроазијска земља. Она је, истина, стицајем околности, у једном тренутку своју судбину поделила са судбином Србије и остала везана са Косово, када су њену амбасаду у Београду, у току НАТО агресије на Србију 1999, разорили амерички авиони.

Али, да парафразирамо једну древну источњачку пословицу: српска чесма је превише далеко од кинеске баште. А древна пословица је неодвојива од једног златног правила кинеске дипломатије: треба бити врло одлучан у одбрани принципа, а флексибилан у њиховој примени.

Историјски дуг

Као стара држава, која своје јединство чува пуна два миленијума, Кина је и због својих садашњих унутрашњих проблема – са Тајваном, Тибетом и Синђијангом – изузетно осетљива на сепаратизме и промене граница, особито насилне. Али, она, у одбрани међународног права, осећа да нешто и дугује Србији. Југославија, чији је правни наследник Србија, била је међу првим земљама у свету које су 1949. признале НР Кину. Београд је касније увек истицао да постоји само једна Кина, са легалним правом да присаједни своју отуђену провинцију Тајван. Кинези памте тај важан део билатералне историје.

Кад је Марти Ахтисари, у јуну прошле године, посетио Пекинг, Кинези су тражили да његов предлог за будући статус Косова и Метохије обавезно обухвати три кључна елемента: решење не сме да буде наметнуто, морају се узети у обзир суверенитет и целовитост Србије и, најзад, у преговорима треба бити "мудар и стрпљив".

У фебруару ове године у Пекингу је, ради усаглашавања ставова Русије са ставовима Кине о Косову, боравио Владимир Титов, помоћник руског министра спољних послова. Догађају није дат већи публицитет, али је Титов касније изјавио да су ставови две силе "подударни". Обе су за компромис, који би прихватили Београд и Приштина, а против убрзања рокова за договор. Обе сматрају да би издвајање дела територије Србије представљало "негативан преседан за сличне ситуације у свету". Али не неопходно зато што, како се често мисли, Русија има Чеченију, а Кина Тајван. Американци не третирају подједнако велике и мале.

Где је сада Хуа Ђијанг

У марту су се у Москви састали председници Ху Ђинтао и Владимир Путин. Разговарали су, поред осталог, о заједничким акцијама Русије и Кине на спољнополитичком плану. Коминике помиње заједнички приступ Корејском полуострву, безбедности у азијско-пацифичком региону, Ираку, Ирану, Блиском истоку, реформи УН. Косово није поменуто. Међутим, Руси су проговорили уместо Кинеза: Игор Рогачов, угледни дипломата и некадашњи амбасадор у Пекингу, касније је изјавио да две земље слично гледају и на решење косовског проблема.

Половином прошлог месеца у Београду је боравио кинески вицепремијер Хуи Лијангју. Остало је забележено – више по тумачењима наших званичника онога шта је гост рекао, него по његовим изјавама новинарима – да је Кина "против наметнутих решења и рокова којима се брзо одређује будући статус Косова", а за решење које је прихватљиво обема странама и којим се гарантују мир и стабилност у региону.

Кинеска штампа, иначе, помно прати збивања на Космету и дипломатску активност око њега. С разлогом се претпоставља и да је кинеска влада добро упућена у преговарачке токове. Није ли Хуа Ђијанг, за коју се не зна где је сада, све донедавно била блиска сарадница и портпарол Ахтисарија? Па ипак, на сајту "Женмин жибаоа" нећете наћи, од почетка ове године до данас, изричити одговор на питање какав је став Кине о Космету.

Колико је онда реална претпоставка – изражена у тајванском листу "Чајнапост" – да би Кина евентуално могла, ветом у Савету безбедности на најављену америчку резолуцију о Косову, да се "одужи" Америци за бомбардовање амбасаде у Београду 1999?

Претпоставка је хипотетична. Кина врло ретко улаже вето. Од краја хладног рата учинила је то само три пута. Није било кинеског вета ни поводом америчке инвазије на Ирак 2003. А вето поводом Косова, након договора Буша и европских државника у Бриселу, био би схваћен као судар са Америком и Европом. Кина не жели конфронтације, посебно не са Америком, ако спорно питање не задиру у њене кључне стратешке интересе. Не жели то чак ни због питања – као што је бомбардовање кинеске амбасаде – која су у међувремену превазишли приоритетнији и важнији послови.

Вероватније је, отуда, да ће и Кина и Русија применити дипломатску тактику која би вето учинила сувишним.